Слушајте Sputnik
    Друштвене мреже

    Како уз помоћ Фејсбука лажемо себе?

    © Flickr / jasonahowie
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 253
    Пратите нас

    Лоша страна персонализованог садржаја на друштвеним мрежама је креирање слике света какав бисмо волели да буде. Реч је о илузији личне контроле садржаја, јер је много лако манипулисати корисницима у сврху промоције одређене политичке опције, али и сврху оглашавања и продаје производа.

    Замислите да купујете новине, а избор само два издања: „Политика“ и „НИН“. Или само „Блиц пулс“ и „Лепота и здравље“. У први мах вам се, можда, учини да вам је учињена услуга јер не морате да се мучите бирајући између више примерака различитих новина, већ купите и „Политику“ и „НИН“ и натенане код куће читате. Али, тај избор није потпун.

    Слична ситуација је и са персонализованим садржајем на друштвеним мрежама, односно избором људи и тема који вам се појављују као „новости“. Било да је у питању филтрирање „њузфидa“ на Фејсбуку (где имате само оне теме које вас веома интересују и само људе који са другима размењују исте такве теме) или кад на Твитеру бирате за „праћење“ само истомишљенике. Чак, у време кад све више људи не чита штампана издања медија и кад су мреже постале нека врста огледала реалног живота, персонализовани садржај на друштвеним мрежама може да буде опаснији по вас. Могућност да будете изманипулисани је далеко већа. 

    Одзвањање једног те истог

    Недавно су запослени у Фејсбуку спровели истраживање којим је обухваћено 10 милиона корисника Фејсбука и преко 7 милиона подељених интернет адреса (чланака, видео-материјала и слично). У студији су сви корисници подељени према политичким уверењима — од крајње либералних, преко неутралних, до крајње конзервативних. Закључак студије је да савремени методи персонализације садржаја (какви се на пример користе у филтрирању „њузфида“ на Фејсбуку) онемогућавају кориснике да објективно сагледају ситуацију зато што су практично изоловани од алтернативних мишљења.

    Овај ефекат се још описује и као нека врста изолације у којој се чује само ехо (одзвањање) једног те истог. Дакле, следећи пут кад будете испред трафике, купите и онај „Блиц пулс“ и „Лепоту и Здравље“, поред „Политике“ и „НИН-а“. Све то, уз „Забавник“, даће вам петоструку „слику света“. Мало ли је.

    Новине
    © Sputnik / Ненад Зорић
    Медији се користе у сврху контроле и манипулације од самих почетака штампаних медија половином 19. века, па преко радија и телевизије до интернета.

    Нови алгоритми — мања слобода

    Скот Рикард, светски мировни активиста и бивши припадник америчке обавештајне службе, у интервју за Радио Спутњик интернешенел навео је устанак у Египту 2011. као пример времена кад на друштвеним мрежама није било цензуре и контроле. Занимљиво је, подсећа Рикард, да је у том периоду америчка администрација послала „Сандија лабс“, фирму која се, између осталог, бави истраживањем технолошких аспеката друштвених догађања. „Сандија лабс“ је ангажована зато што је у једном тренутку преко 50 активиста невладиних организација, од којих и један син конгресмена, било у египатским затворима због коришћења друштвених мрежа у сврху подршке устанку. Циљ је био, додаје Рикард, да се изврши анализа података са друштвених мрежа у циљу бољег схватања начина на који се информације креирају и деле међу корисницима.

    Резултати комплексних статистичких анализа подељени су са обавештајним субјектима у САД, али и са Фејсбуком и осталим друштвеним мрежама. Као последицу су, тврди Рикард, Фејсбук и остале социјалне мреже направиле алгоритме којима се отежава слободна комуникација на друштвеним мрежама.

    „У суштини, студијa у којој је испитивано 10 милиона корисника показујe да је сада много лакше манипулисати корисницима друштвених мрежа, на пример у сврху промоције за изборе или за одређене политичке опције да постигну циљеве недемократским путем уз помоћ контроле и манипулације друштвеним медијима“, прецизира Рикард. 

    Он подвлачи и да већина студија, нажалост, од стране појединаца или самог Фејсбука не показује довољно колико је цензуре и контроле наметнуто обичним корисницима који покушавају да користе друштвене мреже као средство за дељење информација, и колико је то теже данас него што је било пре две или три године.

    „Овде превасходно мислим на изношење алтернативног погледа на ствари“, истиче Рикард.

    Фејсбук
    © AFP 2019 / ROSLAN RAHMAN
    Већина студија, нажалост, од стране појединаца или самог Фејсбука не показује довољно колико је цензуре и контроле наметнуто обичним корисницима који покушавају да користе друштвене мреже као средство за дељење информација

    Илузија личне контроле садржаја 

    Марко Ђорђевић, професор комуникологије са Унивезитета у Крагујевцу каже за Спутњик да поменуто истраживање показује, заправо, да Фејсбук покушава да успостави потпуну контролу над корисницима, прати њихово понашање, да би се све то могло некако употребити и да би информације о понашању биле прослеђене   компанијама које на неки начин већ користе друштвене мреже да би пратиле и затрпавале кориснике својим огласима.

    „Реч је о илузији. Ви са једне стране имате отворене могућности да персонализујете садржај, дакле наводно контролишете оно што појављује у новостима, а са друге стране немате потпуну контролу“, наглашава професор Ђорђевић и додаје: „Оно што ми знамо о Фејсбуку, свакако је много мање у односу на оно што они знају о нама“.

    Мане и предности персонализованог садржаја

    „Оно што је лоше код персонализованог садржаја је то што ми креирамо слику света, онакву какав бисмо волели да он буде. То је једнолична исхрана, да то тако кажем — једемо само оно што сматрамо да нам је потребно или да нам прија или да нам је неко рекао да је то здраво, уместо да једемо разноврсну храну која укључује можда нешто што нам се не свиђа али нам у збиру даје да будемо здрави“, сматра Зоран Станојевић, уредник на Јавном сервису и дугогодишњи познавалац развоја интернета и трендова на њему.

    Он напомиње да је важно да човек сазнаје шта се дешава и у ријалитију „Парови“ и на Коларчевом универзитету; или да истовремено сазна и о нобеловцу који се негативно изразио о женама и о томе шта је најновије урадила Ким Кардашијан. И једно и друго сазнање, тврди Станојевић, човеку значи у животу, колико год потцењивао такве ствари, јер му и једна и друга информација помажу да боље разуме време, простор и људе којима је окружен.

    „Што се тиче добрих страна персонализованог садржаја, то је могућност да човек мало прецизније изабере које информације жели помније да прати. Дакле, ако жели да се усаврши у нечему или има посебна интересовања, онда он себи изабере оне вести о којима жели више да зна, а да, рецимо, неке друге прати мање“, прецизира Станојевић за Спутњик.

    Станојевић подсећа на књигу Ели Парисера „Интернет балон“, у којој аутор износи тезу да људи на друштвеним мрежама, када се окруже сличним људима, губе потпуно осећај за реалност и имају утисак да цео свет мисли на један исти начин.

    Новине
    © Sputnik / Ненад Зорић
    Савремени методи персонализације садржаја (какви се на пример користе у филтрирању „њузфида“ на Фејсбуку) онемогућавају кориснике да објективно сагледају ситуацију зато што су практично изоловани од алтернативних мишљења

    Не мисли цео свет на исти начин

    Станојевић подсећа на књигу Ели Парисера „Интернет балон", у којој аутор износи тезу да људи на друштвеним мрежама, када се окруже сличним људима, губе потпуно осећај за реалност и имају утисак да цео свет мисли на један исти начин.

    „Он је навео Андерса Брејвика као пример тога. То је сад екстремни случај, али постоје слични случајеви да људи — када се тако на свом твитер налогу окруже истомишљеницима и избацују и блокирају свакога ко дође са другачијим мишљењем — после неког времена изгубе сваку идеју о реалности. То је доста опасно. Значи, ако ја мислим да сви у мом окружењу навијају за једну политичку опцију и да је број оних који мисле другачије минималан, онда се сваки пут драматично изненадим када видим изборне резултате“, појашњава Станојевић.

    Друштвене мреже као оружје

    Чини се да имамо ситуацију да се друштвене мреже користе као нека врста оружја, не само у Египту, него и у Украјини и свим обојеним револуцијама, примећује новинар „Радио Спутњик интернешенела“ и каже да суштински можемо говорити о некој врсти друштвеног инжењеринга. 

    „Ако контролишете медије, онда контролишете и умове. Медији се користе у сврху контроле и манипулације од самих почетака штампаних медија половином 19. века, па преко радија и телевизије до интернета. Пре само две године могли смо користити друштвене мреже да достигнемо широк аудиторијум, а имамо нове алгоритме који нам омогућавају да се ’фокусирамо на важне информације‘, а у ствари озбиљно ограничавају“, закључује Скот Рикард, саговорник „Радио Спутњик интернешенела“.

    „Прво решење је сумњичавост, јер то докле ми добацујемо није цео свет. На крају крајева, и Гугл успева да премрежи тек 20 одсто укупног интернета. Друга ствар је: пустите и оне који вам се не свиђају да буду део вашег живота, као што су и у реалном свету и на радном месту. Oнда ћете моћи само да нивелишете и да схватите шта је битно а шта није, шта је истинито а шта није, уместо да вам то уместо вас ради ваша ’лајна‘, како се то популарно каже“, закључује Зоран Станојевић.

    Ставови аутора не морају нужно да одражавају ставове редакције

    Тагови:
    реалност, илузија, контрола, друштвене мреже, Твитер, Фејсбук, Сандиа Лабс, Марко Ђорђевић, Скот Рикард, Зоран Станојевић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога