Слушајте Sputnik
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 320
    Пратите нас

    Циљ Америке је глобално лидерство и спречавање да у три витална региона света нека друга сила стекне преимућство. Та три региона су Североисточна Азија, земље Персијског залива и Европа, каже за Спутњик Горан Николић, аутор књиге „Геополитика савремене Украјине“ цитирајући Џона Миршајмера, једног од највећих теоретичара међународне политике.

    „Дакле, у том контексту треба посматрати америчку жељу да Европу држи под својим утицајем“, прецизира даље Николић и каже да европске земље то дозвољавају из различитих интереса.

    Мора ли та Америка?

    Наравно да би Немачкој највише одговарало да Русија и Америка имају сјајне односе, прецизира даље Николић, јер би то било одлично за њен бизнис али и за њену политичку позицију где би могла да балансира.

    „Али пошто Америка не дозвољава превише маневара појединим земљама, него их баш тера да се одлуче по појединим питањима, онда те земље бирају, у мери у којој могу да бирају, увек западну страну“, прецизира Николић.

    Сергеј Михејев, генерални директор руског Центра за политичку конјунктуру сматра да је питање (не)самосталности Европе актуелно већ неколико година, посебно у вези са украјинском кризом и антируским санкцијама.

    „Чак и када су Американци увукли Европљане у операцију у Либији, Европа је ипак показивала назнаке самосталности. Али чим се разбуктала криза у Украјини, Европа је почела да доноси одлуке које су супротне њеним интересима, али не и америчким. Американци никад нису подржавали јачање ЕУ и сада успешно траже инструменте да је учини зависном. Зато што самостална Европа није повољна за САД. Шта више, САД се плаше независне Европе, која би гледала своје интересе, па би могла да постане економски и геополитички конкурент Вашингтону“, прецизира Михејев за Спутњик.

    Да ли се онда може рећи, да поновимо питање из наслова, да је Америка најважнија чланица Европске уније?

    „Ако говоримо о војно-безбедносним темама, она јесте најутицајнија земља не само у ЕУ него и у Европи. Кад жели да делује економски или политички, она делује билатерално притиском на одређене земље, а ретко кад делује преко Брисела или кроз инститиуције ЕУ“, каже за Спутњик Милан Игрутиновић, сарадник Института за европске студије.

    Идеологија антирусизма

    „Па Америка је мајка и отац ЕУ. Ако се сећате, ЕУ је настала после Другог светског рата као антисовјетски блок. Главна црта ЕУ били су антисовјетизам и антибољшевизам, а данас је антирусизам. То је стална линија која се одржава на европском континенту последњих бар 100 година. У Русији се мењају идеологије, системи и владе, али постоји стална потреба Запада, стални циљ да се освоји то што је на истоку Европе, што се зове ’срце‘ света у тим геополитичким стратегијама. То је Сибир, то су пространства која располажу енормним богатствима и то су, у ствари, последњи остаци тих великих богатстава који још нису колонизовани“, тврди за Спутњик професор Слободан Рељић и бивши спољнополитички уредник.

    Кад зовем Европу, окренем Вашингтон

    Руски председник Владимир Путин изјавио је да иза многих проблема са којима се Европа данас суочава не стоје само европске земље, већ и Сједињене Америчке Државе.

    „Мало је чудно да се, ако хоћемо да разговарамо са нашим европским партнерима, морамо обраћати Вашингтону“, рекао је Путин и изразио наду да ће европски лидери водити самосталнију политику.

    „Мислим да је та примедба прилично тачна. Од ’45. године практично до данас Америка је присутна у Европи, пре свега када говоримо о војно-безбедносним темама. Дакле, у том смислу она је свакако најважнији фактор европске безбедности у целини и кроз НАТО може своју улогу да шири, јача, намеће своје теме и, на крају крајева, своја решења“, констатује за Спутњик Милан Игрутиновић, сарадник Института за европске студије.

    „Путинова изјава је у ствари констатација данашњег стања, зато што се све време стварао привид да Европа о нечему одлучује“, каже Слободан Рељић. Међутим, додаје он, после недавно објављених листа прислушкивања, види се у ствари да је Европа третирана као неки малоумни брат.

    „Наследница великог Бизмарка Ангела Меркел је прислушкивана као шеф месне заједнице. Тако да је ова Путинова уопштена констатација, само реална слика стања. Дошло је време да се то каже. Пошто се ствари заоштравају, маске морају да падну. Сад су у току неки велики уговори у односима са ЕУ и САД у коме ће се Европа заиста претворити у неку врсту привеска Америке и то ће бити потпуно јасно“, закључује Рељић.

    Војна независност кошта

    Руски политички аналитичар Николај Стариков тврди да су дешавања на Блиском истоку резултат свесне америчке политике слабљења европских савезника. Управо зато, према Старикову, Вашингтон доследно руши афричке и блискоисточне државе, подржава терористичку Исламску државу, која је постала важан геополитички фактор.

    „Као резултат, Европу је запљуснуо талас миграната, што је било очекивано након рушења режима Гадафија, јер је Либија била својеврсни ’зид‘ који је спречавао доток избеглица. Али несамостална Европа је допринела рушењу тог ’зида‘“, прецизира Стариков.

    „Европа у време фискалне консолидације и лоших економских резултата не жели да троши толико новца на безбедност и њој, колико год смешно звучало, заправо одговара америчко присуство у Европи. А с друге стране жели да га смањи. То јесте раскорак у жељама, али војна независност тражи цену“, прецизира даље Игрутиновић.

    Европа просто не жели да плати своју стратешку независност зато што не може интерно да се договори сама са собом шта то заправо значи. Не постоји сагласност унутар ЕУ и унутар Европе шта би то заправо требало да значи и да ли се то њима уопште исплати, тврди Игрутиновић, па се у оквиру те несагласности по инерцији наставља ситуација којој је Америка преко НАТО-а присутна у Европи.

    „Свакако да било каква врста европске независности у војно-безбедносном смислу иде против тих трансатлантских веза, то уопште није спорно, али Европа као да деценијама нема снаге да се на тај корак одлучи, нема хомогену политичку вољу да то уради“, прецизира Игрутиновић за Спутњик.

    Ставови аутора не морају нужно да одражавају ставове редакције

    Тагови:
    спољна политика, илегални мигранти, санкције, ЕУ, Милан Игрутиновић, Сергеј Михејев, Горан Николић, Ангела Меркел, Слободан Рељић, Владимир Путин, Либија, Немачка
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога