Слушајте Sputnik
    Александар Вучић на дан избора 16. марта 2014. године

    Зашто Западу не одговарају ванредни избори у Србији?

    © AP Photo / Дарко Војиновић
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Никола Врзић
    11814

    Многи су се „изређали“ последњих дана о томе да ли су Србији баш сада потребни ванредни парламентарни избори и зашто. Само неког још нисмо чули, иако на збивања у Србији има и те каквог утицаја.

    У последње време наслушали смо се функционера Српске напредне странке и Владе Србије који свог шефа Александра Вучића позивају, а почели су такорећи из чиста мира, да распише ванредне парламентарне изборе у Србији.

    Чули смо ових дана и искусног Расима Љајића коме се чини да ће ванредних парламентарних избора заиста бити, а Љајићеве речи — управо због искуства, у власти је непрекидно, ево, већ 15 година — ваља саслушати пажљиво.

    Чули смо и Томислава Николића и Ивицу Дачића који мисле да нам ванредни избори сада нису потребни, и самог Вучића који је расправу пресекао рекавши да ће одлуку о изборима донети он лично, и то, што је можда посебно интересантно, да одлуку о ванредним изборима неће донети вођен партијским већ државним разлозима.

    Нисмо чули само представнике евроатлантског Запада, што не значи да става о евентуалним изборима они немају, већ да су одлучили да га не изразе јавно.

    Занимљив опрез вредан пажње, нарочито ако се сетимо, на пример, некадашњег немачког амбасадора у Београду Волфрама Маса, који се својевремено, било је то у фебруару 2011, није устезао да сасвим јавно примети како је „у интересу Србије да их (изборе) одложи што је могуће више, до редовног термина“, па тако и би.

    Узгред, тада су, у време ове Масове препоруке, у пуном јеку били преговори с Приштином које је водио Борко Стефановић, и договори које је он тада постигао можда не би били постигнути када су то намеравали њихови организатори да је Србија на изборе отишла пре времена.

    Александар Вучић
    © Sputnik / Алексей Никольский

    Какав би, дакле, став могао да има Запад у погледу ванредних избора у Србији, пошто се већ одлучио на загонетно ћутање?

    Ово је питање у директној вези са намерама које тај Запад има према Србији, и иначе и управо сада, а то је пак у поприличној вези са текућим сукобом са Русијом.

    Да је Запад, предвођен Сједињеним Државама које би да очувају своју глобалну хегемонију, у сукобу са Русијом, која ту хегемонију изазива, сасвим је очигледно. Битан елемент овог сукоба јесте и тежња Вашингтона да Европу одвоји од Русије, тежња видљива и у изазивању хаоса у Украјини, и у минирању гасовода „Јужни ток“.

    Западни Балкан, као логичан правац пружања (непожељног) руског утицаја даље ка Европи, отуда је, за Вашингтон, у последње две године поново добио на важности. А у оквиру Западног Балкана, и као највећа и као централна и као најближа Русији, Србија.

    Зато је баш сада дошло на ред коначно решавање српског питања, кроз гушење Републике Српске и пратећу централизацију Босне и Херцеговине, и дробљење Србије кроз приморавање да, формално или не доћи ће и то на ред, призна независност Косова. Да је то време заиста дошло, да је баш сада тај тренутак, сведочи синхронизованост притисака на Републику Српску и на Србију поводом РС (несуђена британска резолуција о Сребреници, захтев британског шефа дипломатије Филипа Хамонда Александру Вучићу да спречи референдум у РС, слична осуда референдума и подршка унитарној БиХ у закључцима министара спољних послова ЕУ овог понедељка) и на Србију у вези са Косовом и Метохијом, при чему је нарочито интересантно што је баш сада у Београд стигла платформа за преговарачко Поглавље 35 кроз које треба да признамо независност Косова, а то је баш сада утолико уочљивије и интригантније узмемо ли у обзир чињеницу да је процес скрининга — који претходи формулисању платформе — окончан још у јануару прошле године.

    Још од тада се, дакле, бирао тренутак у коме ће платформа бити изнета пред званични Београд као понуда која се не одбија, и избор је пао, ево, баш на овај тренутак.

    Имајући све то у виду, рекло би се да одржавање ванредних избора — које би оба ова процеса, усмерена против Републике Српске и против Републике Србије на Косову и Метохији, одложило на неодређено време, а Србији купило извесно време да се одмори од западног притиска, заузета предизборном кампањом и потоњим састављањем нове владе — чини се, дакле, да ванредни избори у Србији евроатлантском Западу сада никако не би били по вољи.

    А да и не говоримо да би, сва је прилика, Вучић из тих избора изашао с додатно ојачаним легитимитетом, што би му олакшало евентуално неприхватање 35. поглавља, а са њиме и фактичко заустављање српских ЕУ интеграција. А то тек Западу не може да буде по вољи, јер је задржавање Србије на путу ЕУ интеграција, иако оне не воде никуда, кључно средство Запада за задржавање Србије у орбити свог утицаја.

    Да ли су то они државни разлози на које је председник српске владе мислио када је рекао да ће се њима руководити у доношењу одлуке о расписивању ванредних избора?

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога