Слушајте Sputnik
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 412
    Пратите нас

    Ако Србија одбије да пошаље оптужене чланове СРС-а у Хаг, о њиховом привођењу могу одлучивати Уједињене нације. То не би био први пут ни њима, ни Србији. А ни Русији, која је ове године већ говорила: вето!

    Колико Хашки трибунал има фиока, колико те фиоке имају дуплих дна и колико још фасцикли треба да буде извучено из њих и отворено па да коначно више не слушамо вести из ове — у превише примера доказане — политичке, а не судске институције? Шта је потребно да ураде држава Србија и њени грађани па да им коначно буде скинута својеврсна хашка брњица, тај болни предмет који омета свакодневне активности не само оптужених за ратне злочине, већ и свих осталих?

    Иако судије и тужиоци овог међународног суда годинама понављају да је кривица индивидуална а не колективна, изгледа да су у праву њихови овдашњи „спавачи“ који повременим тумачењима и интерпретацијама процеса и пресуда хоће да наметну кривицу читавом народу. Наиме, хашко-српска сага траје предуго и све више са неким новим чудним захтевима и одлукама — да испада да ће крај те саге бити кад и последњи Србин оде у Шевенинген.

    Ајмо, сви Срби у Хаг

    Ако је тако, хајде да свих седам милиона грађана ове државе колективно оде у Холандију, па колико их стане у ћелије стане, а остали нека поседају около зграда. Јер, кад су сви у Хагу, онда функција притиска, уцена, и свакојаких произвољних одлука људи са тогама престаје сама од себе. Губи сврху.

    Можда вам претходне реченице делују сувише радикално, али само ако не живите у Србији, немате никакве везе са Србијом, и ако не пратите српске медије. Или ако нисте у Хелсиншком оброру за људска права. У свим осталим случајевима је и вама пала клапна и сигурно сте и пре последње оптужбе троје бивших и садашњих функционера СРС (Вјерице Радете, Петра Јојића и Јова Остојића) за непоштовање суда због наводних претњи, застрашивања и нуђења мита сведоцима у поступку против Војислава Шешеља — рекли: Па, добро, кад је доста. Бре.

    Ово „бре“ је због очигледне истовремене бахатости и баналности запослених у овој институцији коју плаћају Уједињене нације, а која у неким случајевима служи као место за прање биографија и опрост грехова терориста и продаваца људских органа са Косова и Метохије, а у свим осталим искључиво за политичке притиске на Србију. Суочавање са ратном прошлошћу, осуда злочина и порука да се кршење конвенција, правила и обичаја ратовања неће толерисати — дакле основна намена суда — само су прокламоване норме које се налазе на официјелном сајту ове институције и у документима који правдају плате тамо запослених.

    Ни одговорности, ни истине, ни помирења

    У пракси нису постигли ама баш ништа, иако је било могућности да стварне кривце и злочинце — којих је, свакако, било и међу припадницима српског народа са обе стране Дрине — осуде. Неке су и осудили, али те пресуде осим појединачног тамновања ништа даље и шире нису промениле.

    Народи на простору бивше Југославије се ништа мање не мрзе и ништа се више не воле него пре оснивања овог суда и пре свих процеса који су у Хагу вођени. Овако негативан резултат једне међународне организације, која је требало да буде озбиљна, узрокован је оним разлогом који поменусмо на почетку текста — политиком. Необјективност, различити аршини и дупли стандарди су уместо поштовања према овој институцији створили огроман одијум, презир и гађење.

    Тако Хаг поступа и сада. Оптужницу против ово троје радикала подигли су много раније, позив Србији упутили зимус, а сад кад ваља показати да нешто ради — са оптужнице скинули ознаку тајности. Ето, да им не буде досадно.

    То што је Рамуш Харадинај озбиљан политички актер на Косову и Метохији уместо осуђени затвореник, криви су управо притисци на сведоке. И ником ништа.

    Француска је пре десетак година одбила да изручи Флоренс Артман, некадашњу портпаролку главне тужитељке Хашког трибунала Карле де Понте, јер је у књизи „Мир и казна“ обелоданила делове поверљивих докумената који су коришћени на суђењу Слободану Милошевићу.

    Тачно је да миш и слон никад једнако нису третирани и никад иста права и могућности нису имали, али могла би и Србија да одбије да пошаље троје радикала у Хаг.

    Кад је 2008. генерал у пензији Војске Југославије Александар Димитријевић требало да сведочи на суђењу бившем председнику Србије Милану Милутиновићу и петорици саоптужених за злочине на Косову, морао је да одлучује Савет безбедности УН, коме је тадашњи председник Трибунала Фаусто Покар пријавио Србију под изговором да наводно није испунила више захтева суда и да није генералу Димитријевићу уручила позив за сведочење.

    Генерал Димитријевић је после тог обавезујућег позива тада отишао у Хаг и сведочио. Али сад није 2008. већ 2015. А у овој години је Русија већ стављала вето на неке одлуке Савета безбедности.

    Ставови аутора не морају нужно да одражавају ставове редакције

    Тагови:
    хапшење, налог, Српска радикална странка, Хашки трибунал, Хаг
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога