Слушајте Sputnik
    Александар Вучић на пријему поводом отварања преговарачких поглавља са ЕУ.

    Шта је Вучићева највећа мана

    © Tanjug / Оксана Тоскић
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Ненад Зорић
    235493

    Да ли се српска опозициона сцена свела на један булеварски лист без кредибилитета, од скоро једног менаџера без дигнитета, и сатиричара са дигнитетом и кредибилитетом али без жеље за активним учешћем у политици.

    Александар Вучић није диктатор. А сад сви који тврде да Русија користи председника Николића за опструкцију ЕУ интеграција Србије могу да пожуре са изјавама како премијер Вучић користи Спутњик за опструкцију опозиције и делова цивилног друштва. Њихова ствар, слободно нека терају капом ветар. А нас, као што воли да каже премијер, баш брига. Прецизна терминологија је један од основних задатака медија. 

    Зна то и Бојан Пајтић, председник Демократске странке, иако тврди супротно, па због тога најављује евентуални бојкот избора. Односно, заклања се иза, како каже, притиска „интелектуалаца, невладиног сектора, великог броја људи који кажу да учествовање на изборима даје легитимитет диктаторском режиму“. Па ће зато, вели Пајтић, размотрити све опције.

    Никад извини

    Председник партије која се готово правилном прогресијом цепа — ако не кад наступи ново годишње доба, а оно барем једном у току године — оцењује још да су у Србији учестали „случајеви политичког насиља, блокирања медија и цензуре, притисака на независне институције, па се због свега тога не може говорити о условима за фер и поштене изборе“.

    Све побројано се нимало не разликује од периода кад је Демократска странка владала Србијом до 2012 године. Да ли тако Пајтић хоће да каже како је Борис Тадић био диктатор? Да ли даље из тога следи да је Бојан Пајтић био потпредседник у странци тог диктатора? Шта га је спречавало да као покрајински премијер, а човек Демократске странке, изађе и каже: „Ја ово више нећу, притисак интелектуалаца…“, па наброји све оне што је сад набројао, „нас тера да ускратимо подршку Борису Тадићу“?

    Да ли се, најзад, Бојан Пајтић, који ето није могао или смео да се успротиви ондашњем режиму, икад извинио Србији за све оно што је његова партија радила медијима и новинарима за време власти демократа? Ако је наследио престо демократа, ако баштини идеје и уверења те партије, зашто онда не сноси одговорност и за лоше потезе своје партије?

    Основне разлике

    Тек сад ће сви рећи: ево, ови ударили по Пајтићу. Ма јок. Ево сад ћемо о Вучићу.

    Има ли премијер добре кадрове — нема или нема све. Има ли добра решења — боље су му идеје од решења. Користи ли медије — ооо, да, обилато. Да ли је изградио институције — није. Има ли мана — иха, ха. И да не дуљимо. Али, понављамо, није диктатор.

    И има једну веома вредну карактеристику и једну веома велику ману.

    Врлина је што му његови гласачи верују. Не би се ти гласачи увек, па и према више кључних питања и ствари, сагласили са њиме, али му верују. Како и зашто? Па то је умеће његовог политичког самоодржања.

    За разлику од Вучића, Пајтићу његови бирачи не верују. Можда и због недостатка оног „извините“, можда због мањка правих идеја и добрих кадрова, због свеукупне политичке и друштвене климе или због нечега другог — али је евидентно да му не верују.

    А и они који су традиционално опредељени за странку са жутим кругом на плавој подлози збуњени су пречестим одласцима кључних људи и још чешћим идеолошким срљањима ове партије. На све то иде и чињеница да иако је Демократска странка била дуго у опозицији, у њеном садашњем руководству је премало људи који су научили како се носити и деловати као опозиција. Пајтић је мудар политичар, али је већину свог политичког деловања провео на власти, па је ту научио и да се одржава. Али му освајање не иде. 

    Како се пише реч  — опозиција

    Велика Вучићева мана је чињеница да нема опозицију. То је уједно и највећа бољка данашње Србије. Нема, дугорочно, добре власти без коректива из опозиције. То кажу и књиге, а још више показује политичка пракса. Па уосталом и КК Црвена звезда је боље играла прошле сезоне кад је и КК Партизан био јачи.

    Вучић опозицију нема три године, а партије које се данас тако потписују не могу да помогну ни себи, а не њему. Тако је, барем, за сада. А ако мисле другачије нека нас све разувере.

    Поменути Пајтић (и нећемо више о њему, добио је највише простора) уместо да тражи изборе, најављује бојкот. Или га је неко посаветовао да ће таква изјава више да звечи и даље да се чује него нека друга.

    Борис Тадић је — откад је у ноћи свог изборног пораза поручио да се „видимо у неком другом филму“ — (само)задужен за натуршчика и епизодне улоге. Не би се баш заклели, али смо уверени да ни он сам не зна шта му је политика, шта хоће, где иде и са киме прави коалиције. Крупно размимоилажење између његове партије и ЛДП-а Чедомира Јовановића око увођења санкција Русији, чланства Србије у НАТО и столици у УН за Косово — Тадић колико данас назва „поједине разлике“.  Значи, циљ је цензус и наћи оправдање за такве коалиције, а не идеологија или како он рече „стратешки циљ који чине евроинтеграције и изградња модерног демократског друштва“. Дакле, да се не фолирамо, фразирање. 

    Демократска странка Србије се, не толико колико ДС, бави сама собом, а партије које су из ње настале немају ни инфраструктуру, ни људе, а ни идеје им нису баш претерано профилисане. ДСС би, ако се може веровати истраживањима, са покретом „Двери“ прешао изборни цензус, али је све то доста далеко од озбиљне алтернативе.

    Покрет „Доста је било“ Саше Радуловића постоји на Твитеру, неким локалним трибинама и телевизијама и повремено протестима ратара у Војводини. Истраживања им не дају више од два, три процента, иако они говоре да према њиховим истраживањима сигурно улазе у парламент. Кубуре са људством, а не могу се похвалити ни да су успели да од прошлих избора изграде инфраструктуру. 

    Слично је и са Новом странком чија два посланика, Зоран Живковић и Владимир Павићевић, сагласили се са њима или не, враћају веру у парламентарну дебату, али се чини да им партија нема велике домете. И њима дајемо право да нас разувере.

    Лига социјалдемократа Војводине нам је свима показала како њихов лидер Ненад Чанак боље од осталих пољопривредника зна да вози трактор и да је вешт да се тим трактором пробије до Скупштине Србије. Такође, њихов лидер се традиционално одлично сналази у телевизијским студијима, уме са речима и жицама на гитари, а изгледа да уме и политички да преживљава. Међутим, далеко је то од опозиције.

    Борис Тадић
    © AP Photo / Darko Vojinovic

    Шешељ је Шешељ. Врте се ових дана по новинама и друштвеним мрежама неке његове фотографије са свињокоља, али лидер радикала са таквом причом не може привући довољно иоле политички писменог света, па тако не може бити ни опонент, а ни озбиљна опозиција режиму.

    Борислав Стефановић има трибине по Србији где промовише нову партију Левица Србије, о чијим дометима је прерано давати озбиљне анализе.
    И… надамо се да нисмо никога заборавили. Ако јесмо, не замерите, делом сте и сами криви због смањене видљивости.

    „Цео живот нам је постао 24 минута са Зораном Кесићем“, рече председник НУНС-а. Изгледа да је некад и Вукашин Обрадовић у праву. Многи се везују и за Зорана Кесића. Али не због самог Кесића — коме није циљ политика као позив, већ њена дневна и недељна појавност подложна критици — колико због недостатка понуде од оних који се куну да им је политика позив. 

    Окрени-обрни, испаде да се опозиција свела на један булеварски лист без кредибилитета и од скоро једног менаџера без дигнитета. Са оваквим стањем ствари неће бити добро ни опозицији, ни према режиму опортуним гласачима, али ни самој власти.

    Тагови:
    опозиција, СРС, СНС, ДС, Војислав Шешељ, Бојан Пајтић, Борис Тадић, Александар Вучић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога