Слушајте Sputnik
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Пише
    78210
    Пратите нас

    Звиждање приликом отварања Европског првенства у ватерполу током поздравног говора председника Томислава Николића, а потом и министра Вање Удовичића, који је захвалио премијеру Александру Вучићу — изазвало је реакције медија, друштвених мрежа и државног врха. А шта је права вест из Арене? Ко је, коме и зашто звиждао?

    Звиждање није директно и лично усмерено против актера на политичкој сцени, већ је то антиполитички и антиполитичарски протест, тврди Иван Ђорђевић, антрополог и научни сарадник Етнографског института САНУ, чије су области научног рада антропологија спорта и политичка антропологија. Стање у друштву је, истиче Ђорђевић за Спутњик, такво да влада опште незадовољство свим политичким актерима на политичкој сцени, па би звиждуци који су усмерени против тренутних носилаца власти били усмерени и према некима другима.

    „Људи немају артикулисано незадовољство, већ је ово полуартикулисани повик против стања које једном броју грађана Србије постаје све више и више неподношљиво. Тако да то не бих тумачио како поклич против директних носилаца власти, већ против власти као такве“, додаје Ђорђевић.

    Питање егзистенције

    Стратегија преживљавања, егзистенцијалне и неке друге фрустрације које доживљавамо, чине да човек, према мишљењу социолога културе и спорта са Универзитета у Новом Саду Драгана Коковића, доживљава неку врсту пражњења. Разлога за то је више. „Сивило егзистенције, баруштина свакодневног живота, наравно, незадовољство и влашћу и многим другим аспектима живљења“, прецизира професор Коковић.

    Људи дођу на неки догађај и ту постоји, како сугерише, нека врста хипнозе која повуче и онога који није хтео тако да реагује. Али, наглашава професор Коковић, у суштини су те врсте незадовољства очигледне и „без обзира на све приче, то је и став људи“.

    С друге стране, истраживања јавног мњења о рејтинзима политичких партија говоре да оне на власти уживају велику, а највећа из те коалиције готово натполовичну подршку грађана. Дакле, истраживања и звиждање, који од ова два вида изражавања става је тачан?

    Међутим, професор Коковић сугерише да последња дешавања у Арени треба схватити као понашање публике у специфичном простору, као специфичну ситуацију која је потпуно другачија од подршке у истраживањима, јер са њом не мора да буде у корелацији.

    Томислав Николић и Александар Вучић
    © Фото : Влада Републике Србије

    „То је став публике на специфичном простору, али то је знак и индикатор који је послат властима, држави, да мора повести рачуна о неким врло важним питањима која тангирају људе. Просто речено, налазимо се у култури сиромаштва, у баруштини свакодневног живота, у стратегији преживљавања и наравно о томе морају да воде рачуна“, закључује професор Коковић.

    Навијачи као политички фактор

    Генерално посматрано, навијачи и њихово исказивање политичког става на стадионима и у халама, према мишљењу Ивана Ђорђевића, представљају нешто што има велику политичку снагу. Поготову на простору Србије и бивше Југославије.

    Тако је од чувене утакмице Динамо—Црвена Звезда, подсећа Ђорђевић, а затим и због политичког ангажмана навијача у различитим контекстима, као што је било чувено певање песама против Слободана Милошевића пред 5. октобар. Због те снаге коју навијачки покрет поседује, представници политичке елите и представници власти у великој мери ослушкују шта се чује на трибинама, те зато, напомиње антрополог Ђорђевић, није ни чудо што реакција људи који су били на отварању Европског првенства у ватерполу није прошла без буре у јавности.

    „У неким другим државама навијачи могу да скандирају различите ствари, али то се неће одражавати на политички живот. Рецимо, ако би навијачи почели да скандирају против британског премијера, то се не би нашло на првим странама тамошњих новина. Овде код нас то увек представља одређену врсту сигнала и релевантну политичку тему“, подвлачи Ђорђевић.

    Не може се повући паралела између садашњих и дешавања крајем деведесетих, тврди Ђорђевић, јер сад постоје демократске процедуре, а раније је била отворена диктатура и борба против Милошевића за преживљавање. Али, истиче Ђорђевић, поново се дешава да је овог пута спортска арена, а пре 20 година фудбалски стадион — једно од ретких места где се незадовољство може исказати. У предпетооктобарско време, додаје Ђорђевић, постојала је вера у бољу будућност и нада да ћемо се, ако Милошевић падне, прикључити некаквом системски уређеном пристојном европском друштву.

    „Међутим, људи данас све мање и мање верују, ми прокламовано јесмо на некаквом путу, али људи од тога не виде никакав бенефит. Тако да је ово незадовољство далеко шире него онда, када је било усмерено против једне личности и једног режима. Сада је све више и више усмерено против система, а притом у оквиру тог система нема много простора да се људи побуне“.

    Дакле, ко, коме и зашто звижди? Србија, против система, јер је догорело.

    Ставови аутора не морају нужно да одражавају ставове редакције

    Тагови:
    звиждуци, политика, избори, економија, Томислав Николић, Александар Вучић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога