Београд+ 12°C
Ниш+ 12°C
Слушајте Sputnik
    Убијени премијер Србије Зоран Ђинђић

    Ђинђић се не маже на хлеб

    © AFP 2017/ PAUL J. RICHARDS
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Ненад Зорић
    822533619

    Уз искрени обзир према породици покојног премијера и пијетет према жртви — Зоран Ђинђић се не маже на хлеб. Сви политичари — и једни, и други, а и трећи би требало да народу дају нешто конкретно.

    „Патриотизам се не сипа у тракторе“, рекао је још 2008. Драган Марковић Палма, председник Јединствене Србије и прешао из табора Војислава Коштунице у табор Бориса Тадића.

    „Ујутру, након што се умијеш, треба нешто и да једеш, па да платиш струју, телефон, воду, гас. Ево, иде пролећна сетва. И нико не помиње сељака. Хоће ли он сипати патриотизам у трактор да би засејао њиву“, упитао је тада Марковић.

    Опет иде пролеће, мора бити сетве, али иду и избори. Кампања, званично, још није почела, па не знамо шта ће странке понудити гласачима, али ће — судећи према досадашњем искуству и говору политичара и медијских посленика током јавних наступа — једна од тема бити и покојни премијер Србије Зоран Ђинђић.

    Јуче је била 15. годишњица формирања његове Владе, а у медијима и на друштвеним мрежама могли смо да видимо прегршт цитата, тумачења шта би било да га нису убили, како би он поступио у одређеним ситуацијама, подсећали су многи на делове његовог програма, идеологију, визију, жеље… Сећање на Зорана Ђинђића је и даље свеже, док су истовремено грађани разочарани и незадовољни понудом на политичкој сцени. 

    Приликом било које крупније политичке одлуке или годишњице у Србији, годинама се, готово сви — имали или немали разлога за то — позивају на Ђинђића.

    Каже мени Зоран…

    „Једини наследник политике Зорана Ђинђића“, овако, иначе, обичну почињу казивања политичара, хроничара, страначких симпатизера и активиста, коментатора текстова на интернет порталима, а потом само додају име политичара или странке. Често то буде Чедомир Јовановић, понекад Борис Тадић, онда се јави Зоран Живковић, а Жарко Кораћ годинама у којој год емисији да гостује, саопшти како је, ето, Зоран (како га ословљава) само њему рекао то што сад он „ексклузивно“ саопштава.

    Од пре три године, кад је власт преузео Александар Вучић, немали је број оних који сада премијера, а раније првог потпредседника Владе, упоређују са Зораном Ђинђићем, са енергијом коју је поседовао, преданости послу, начину на који је решавао проблеме, повлаче паралеле са унутрашњим политичким одлукама и спољнополитичком сарадњом. То, опет, рађа нове изјаве Ђинђићевих и стварних и нестварних пријатеља, па чак и оних којих би се да је жив стидео, који се упињу да покажу како Вучић није Ђинђић… И тако у круг.

    Да ли ће, тачније, у којој мери ће странке током предстојеће изборне кампање користити лик и дело Зорана Ђинђића? Хоће ли га, као можда једини квалитет више, понудити сељацима, грађанима и свим осталим гласачима? Може ли се, метафорички, Ђинђић мазати на хлеб?

    Уз искрени обзир према породици покојног премијера и пијетет према жртви — Ђинђић се не маже на хлеб.

    Колективно памћење и конкретан живот

    Као што је, на пример, генерал Де Гол задужио Француску, као што Немци са поштовањем помињу Бизмарка или Хелмута Кола, Британци Маргарет Тачер, а Срби раније поједине владаре из лоза Карађорђевића или Обреновића — тако ће и Ђинђићеве заслуге остати како у историјским списима тако и у колективном памћењу грађана ове државе. Делом због стварних помака које је Ђинђић направио, а делом и због тога што Срби прво убију, па после жале. Или, као што представници грађанске или псеудо–грађанске елите, прво на сва уста оговарају и сапињу Ђинђића док је жив, а онда га глорификују преко сваке мере, плачу за њиме у сваком јавном наступу, или ако их не зову за изјаве и гостовања пошаљу писмо медијима и јаве да су плакали.

    Џаба, да још поједноставимо, што ће неко неког младог ватерполисту поредити са Игором Милановићем, што ће кошаркаша Милоша Теодосића поредити са Зораном Моком Славнићем или Александром Ђорђевићем, ако табела показује негативан скор. Сви побројани спортисти од поређења неће имати ништа —па чак и да се цела нација колективно сагласи око тога — ако немају резултате. Дакле, ако не постижу голове и кошеве и ако тако не доприносе победи својих екипа, а онда и државе Србије.

    Исто је и у политици. Немерљиво је важније да политичари, сви до једног, имају квалитетан план и програм, опипљиве, а не статистичке резултате и да грађани, а потом и целокупна држава, осете бољитак од те њихове политике, него да их пореде са Ђинђићем.

    Нажалост, поређења ће бити и даље јер, опет, нажалост неће бити ни квалитетних програма, ни много рада, а онда ни позитивних резултата. 

    Ђинђићу свака част, пијетет и сећање — али он се стварно не маже на хлеб. Сви политичари — и једни, и други, а и трећи би требало да народу дају нешто конкретно. Тако ће, можда, неке друге упоређивати са њима.

    Тагови:
    политика, власт, опозиција, Зоран Ђинђић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога