Слушајте Sputnik
    Сцена из серије Војна академија

    Зашто је важна „Војна академија“: Ништа на свету не мирише као Србија!

    © Фото: Youtube/RODA CINEPLEX
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Ненад Зорић
    64410

    Неће уз телевизијску серију о војним питомцима стасавати они би да ратују против других, већ генерације научене људским вредностима. То је прва и најесенцијалнија корист. Свакако, стасаваће и генерације научене патриотизму — који се учи код куће, али којег све више омаловажавају и неважним желе да прикажу у јавном животу.

    „Па не испраћам ја сваког дана ћерку у војску“, констатује самозадовољно отац у тренутку кад, негде у централној Србији, комшије доносе поклоне, гостима служе обиље хране, стижу две групе музичара… И све то веома чуди његову ћерку и будућу бруцошкињу Војне академије у истоименој серији која је на Јавном сервису синоћ почела репризно емитовање. У осталим крајевима државе наредни кадрови серије такође приказују специфичан начин реаговања породице и пријатеља на одлазак тек свршених средњошколаца у војни интернат. Разнолико — од ситуираног младића и некадашњег вође навијачке групе, скромне девојке из ушушкане варошице, преко одушевљене Ромкиње што ће јој син постати пилот, до правог породичног дрила оца који је академију преозбиљно схватио, па сина тера да све обавља у чизмама.

    Приликом недавне најаве нових 12 епизода које ће ова популарна серија добити до краја септембра ове године, Петар Бошковић, начелник Управе Војске Србије за односе са јавношћу, саопштио је да је „Војна академија“ допринела повећању популарности војске и већем броју пријава, али и да је показала да Војска Србије не функционише под стакленим звоном, већ да се живот који се у њој одвија не разликује много од уобичајеног.

    Не улазећи у уметничко и продукцијско оцењивање квалитета, приказивање ове серије, и то на Јавном сервису, заиста је важно. Не због актуелног геополитичког тренутка или због тога што треба спремати нацију за рат — како би злонамерно закокодакали дежурни представници невладиног сектора, већ због низа других ствари и вредности које баштине многе државе у свету. Понајвише због специфичности Србије, односа војске и народа и традиције коју тај однос вековима носи. Па га не треба занемарити. И надаље неговати.

    Традиција одбране и карактера

    Одлазак у војску некад је био период иницијације. Од дечака је самим позивом из војног одсека постајао младић, а од младића по повратку из војске (потенцијално зрео) човек. Иако суштински није било баш тако, карактеристика тог времена јесте и да је било срамота признати да ниси „служио војни рок“. У перцепцији околине то је значило да ниси способан или да имаш неку фалинку. Па су и градски момци стрепели од тог белега, и нерадо избегавали војску.

    Део традиције били су и чувени испраћаји у војску, славља попут свадби и великих прослава са музиком —најчешће трубачима и најчешће под шатором. Та иницијација се славила у правом смислу речи. Бити војник, односно „чувар мирног сна“, било је, дакле, врхунска вредност.

    Све то потекло је из добре традиције часне борбе из ослободилачких ратова и лоше традиције константних напада на Србију. Кад вековно нападају, исто толико постоји и пркос, па су приче о одбрани преношене са колена на колено. Биле су и део завештања. Тако је одбрана и љубав према војсци, а не милитаризам, људима са простора Србије постао готово саставни део ДНК.

    Покретна слика као оруђе

    Други светски рат генерисао је прегршт филмова са историјском тематиком борбе против фашизма. Остварења попут „Битка за Москву“, „Дванаест жигосаних“, „Перл Харбор“, „Најдужи дан“, затим „Лењинград“, у новије време „Стаљинград“ или „Спашавање редова Рајана“, само су неки од светских класика који осим уметничке имају и значајну дозу историјске вредности.

    И у Србији је такође рађено доста филмова са овом тематиком. И ма колико је, уз све специфичности овдашњих збивања, у њима било и мана — филмови попут „Сујеске“, „Неретве“, „Валтер брани Сарајево“… били су остварења која и данас сведоче о победи над злом које је претило да захвати човечанство. Упозоравали су, али и васпитавали.

    У новије време у Србији се тематиком Другог светског рата бавио чувени филм „Подземље“ Емира Кустурице, а ратна страдања деведесетих забележена су у антиратној драми Срђана Драгојевића „Лепа села лепо горе“. Наравно, било је ту још остварења, али су дела која апострофирамо оставила највећи траг и послала најбољу поруку.

    Међутим, од „Отписаних“ са партизанима Прлетом и Тихим у Србији није било серије која се бавила војном тематиком. Све до „Војне академије“.

    За то време пола продукције Холивуда бавило се филмовима о старешинама, војницима, војним академијама. Осим комерцијализације, која је свакако присутна и која представља разлог несмањеног настанка ових филмова и серија, постоји још неколико разлога рабљења ове тематике.

    Као што се најбоље може схватити шта је стварно било у Вијетнамском рату гледајући филм „Апокалипса данас“ Френсиса Форда Кополе из тадашњег и кинематографског антиратног таласа, тако је филмским серијалима попут „Рамба“, или „Несталих у акцији“ Америка редефинисала свој патриотизам.

    Да традиција остане вредност

    Војска у Србији је, то је готово аксиом, у врху популарности заједно са Српском православном црквом, али је значај серије „Војна академија“ баш на таласу оних неколико традиција које помињасмо на почетку текста.

    Традиције одбране — државе, куће, породице, части. Традиције поштовања и незаборављања предака који су гинули за слободу и спас територије. Традиције витештва. Традиције непопуштања, па ако хоћете и оног чувеног српског ината. Али и традиције одрастања, сазревања, васпитања, неговања принципа… Традиције поштовања хијерархије.

    Ако је немало оних који се жале како им ријалити програми васпитавају децу (авај, поред њих немоћних) ево нека сад промене канал, па ће из свакодневних дешавања и ситуација академаца у војном интернату та деца сигурно научити и неке животно вредне поуке и поруке.

    Научиће да постоје ствари које су даље од вечере, на пример. Научиће разлику између војске и милитаризације. Па на концу и да није срамота волети војску и државу, већ да је срамота све оно што се данас форсира под плаштом мира, а зарад губитка идентитета.

    Скоро је на друштвеним мрежама организована акција евидентирања свих људи у Србији који носе име Живојин. А некад је такво име, по чувеном Живојину Мишићу, било толико често да би поводом сличне акције морао да буде ангажован завод за статистику или армија пописивача. Свеукупно, ово говори и о промени матрице, обрасца. Не чини име човека, али инерција модернизовања по сваку цену, направила је укалупљене људе, идентичне, без особености које јединку чине јединком у друштву, али свесну тог друштва.

    Неће, дабоме, уз „Војну академију“ у Србији стасавати они би да ратују против других, већ ће стасавати генерације научене људским вредностима. То је прва и најесенцијалнија корист. Али свакако ће стасавати и генерације научене патриотизму — који се учи код куће, али којег све више омаловажавају и неважним желе да прикажу у јавном животу.

    После просипања напалм бомби по прашуми као врхунац акције, потпуковник Бил Килгор у поменутој „Апокалипси данас“ тријумфално каже: „Осећаш ли то? Напалм, сине! Ништа на свету не мирише тако. Волим мирис напалма ујутро…“.

    Е па кадет у униформи некако мирише на Србију. Часну, неукаљану. Свесну прошлости, чврсту у садашњости и на здравим основама за будућност. Гледајте „Војну академију“. И терајте децу да је гледају. Барем док се неко не сети да постојећи сценарио преведе у текст, а потом и сними серију са 78 епизода, о 78 дана НАТО агресије. 

    Тагови:
    риалити-програм, част, патриотизам, фашизам, војска, Војска САД, војска Русије, Војска Србије
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога