Слушајте Sputnik
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Пише
    21162
    Пратите нас

    Пијетет према табутима, костима и споменицима на мезарју у Сребреници не показује одметник Дедеић, а још је чудније што му то дозвољавају домаћини. Мајке сигурно не одобравају злоупотребе мртвих синова. Међутим, политиканти са обе стране не бирају средства.

    „Сви који се на овом простору осећамо људима носимо то бреме зла на својим плећима, и молимо се Свевишњем да се више никад не понови такав геноцид какав савремени свет није видео од Другога светскога рата“, пише распоп Мираш Дедеић, такозвани митрополит Михаило такозване Црногорске православне цркве у писму градоначелнику Сребренице и реису Исламске заједнице које је данас јавно прочитано у Поточарима.

    „Трагове тог ужаса, недостојног свакога бића које се сматра човеком, морамо учинити јавним целом свету. Свима који га поричу морамо поручити да сваки камен и свака стопа земље у Сребреници сведоче зло које се догодило пре двадесет једну годину“, чуло се даље из писма Мирашевог.

    Никад „око за око, зуб за зуб

    У поруци овог фалсификатора се, између осталог, наводи да ће „Господ казнити злочинце према заслугама“, а да је на Бошњацима да „у име људскости, мира и љубави опростe, али никад не забораве“.

    Свештена лица су учена и уче друге да је врхунска вредност човека — праштање. Мираш Дедеић пак шаље поруке и да не треба заборавити! Сва срећа па је самопроглашени митрополит, иначе би испало да верници из Црне Горе мисле да поново треба живети према Старом, а не према Новом завету, и да опет важи: „Око за око, зуб за зуб“.

    Зато ће све ово булажњење остати заборављено, као и све бизарне вести саморекламера и самопромотера којима су они, као јединке, једино битни. Пагански.

    Попови су као бандере, дакле, нека врста проводника енергије. Бандере, као што знамо, могу бити криве, бетонске, металне, труле. Такви могу бити и попови. Они нису енергија и вера у Свевишњег, већ само средство посредовања.

    Монаси, а такви у православљу добијају већа звања и могућност управљања црквама као заједницама и институцијама, јесу људи који су свој живот посветили Богу у најбуквалнијем смислу те речи и који својим животом и делом сведоче о снази вере који исповедају. Али су и они људи. А људи су грешни.

    Монах који је то некад био

    У свим светским религијама постоје писана и неписана правила, начини како се, на пример, нека црква осамостаљује, и према свим тим принципима и законима нешто што се зове „Црногорска православна црква“ — не постоји. Ма колико Мираш Дедеић, који доиста постоји, желео да га ословљавају као митрополита Михаила. 

    И онда горе од дављеника који се хвала за сламку или очајника који је спреман на све из немоћи да побегне из очаја, такозвани митрополит прошле године одлази, а ове године шаље писмо у Поточаре. Тако, као, шаље поруку да шири љубав, да промовише суживот, да је бол кад се подели мањи, па се нуди да пруезме део патње, а суштински жели да прошири вести о себи, својој „митрополији“ и „цркви“. Бедастоћа.

    Стари мост у Вишеграду на Дрини
    © Sputnik / Маријана Колаковић

    Пијетет према табутима, костима и споменицима на мезарју у Сребреници оваквим гестом хајде што не показује Мираш, него је чудно што му то дозвољавају домаћини. Мајке мртвих сигурно не одобравају злоупотребе мртвих синова. Међутим, политиканти са обе стране не бирају средства.

    Постоји ли и колики је грех Мираша Дедеића пресудиће Бог. Наше је једино да као свесна бића приметимо да је у питању велико лицемерје. Боже саклони.

    Џаба, канонизације свакако бити неће.

    Ставови аутора не морају нужно да одражавају ставове редакције

    Тагови:
    сребреница, Мираш Дедеић, регион
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога