Београд+ 17°C
Ниш+ 13°C
Слушајте Sputnik
    Љиља Смајловић

    Недеља кад је Љиља отишла у Киншасу

    © Фото : Жељко Јовановић
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Ненад Зорић
    2973

    И они који за ову новинарку кажу „Угрица“, и они који је зову „Љиља“, знају да Смајловићка није извела последњи ударац. А „Политика“? Па нешто се питају и читаоци. Ако вас има!

    Или је воле, или је мрзе. То је добро за човека и понајвише од свега говори о том човеку. За новинаре је таква врста односа пресудна пошто је поразно да за неког журналистичког професионалца на питање какав је, кажу: „Пааа…, онако“. Шта бре онако, а по ваздан тражи одговоре на оних пет питања, па на концу поред трафике или телевизора читаоци и гледаоци не реагују — нити хвале, нити куде. Кад урадак дотичног не изазива ниједну врсту емоција… џаба посао.

    Угрица — једино оружје

    Љиљана Смајловић, дојучерашња главна уредница „Политике“, изазива емоције. Они који је ословљавају са „Угрица“ — њено девојачко презиме, које наводни поклоници равноправности немилосрдно користе како би јој наудили и показали да неко ко заступа државотворне ставове носи муслиманско презиме — мисле да је неупоредиво већи број мрзитеља њеног дела и лика. Они који је ословљавају са „Љиља“ — воле то њено „према свецу и тропар“, воле њене акције и реакције — па и кад нису сагласни са њима, и воле, бре, што је фајтер.

    Љиљана је рођена Сарајка, а према интернет енциклопедијама више је као дете пратила ономадашњу хладноратовску „Кубанску кризу“ од играња луткама. Ваљда је то оно сарајевско — „Хоће ли сунце у овом граду икад засјати како треба“, које изговара Слободан Алигрудић у Кустуричином „Сећаш ли се Доли Бел“ и које је, годинама касније, Љиљана донела из Сарајева у Београд.

    Пре писања за недељнике „Време“, „Европљанин“ и „НИН“, Љиљана Смајловић је успела и да „види света“: породично у Алжиру, усавршавање у Калифорнији, професионално у Бриселу… То је за новинара, поготову у оно време пре појаве „Гугла“, веома битна професионална референца. Међутим, такви кад виде како је преко гране, кад се врате баш виде и јасније и даље — а то „виђење“ смета домаћој средини. Извештавање са суђења Слободану Милошевићу у Хагу — само и једино држећи се принципа професије, упркос хтењу грађанштине да виде само навијачко пљување „злочинца Слобе“ — остаће упамћено као победа новинарства и пораз оних који су хтели Љиљине „рогове“ као трофеј.

    Већ од тад почиње да буде више оних који уместо — „Љиља“, кажу — „Угрица“.

    Васпостављање „Политике — део први

    Ономад су и Угрица, и Љиља, и Смајловићева успеле да васпоставе „Политику“. Мирко Илић, о чијим препорукама за редизајн стварно не треба писати, ушминкао је овај најстарији дневни лист на Балкану, а Љиљана је му раздрмала унутрашњу структуру. Биле су то новине које су имале чињеничне вести, још јасније анализе вести, текстове који изазивају реакције, слободне коментаре и ауторе који ставовима терају на полемику.

    И онда је — вођена принципима професије, а не жељама „кабинета са Андрићевог венца“ — интегрално пренела интервју тадашњег председника Србије Бориса Тадића, у коме дотични свом медијском саветнику Небојши Крстићу објашњава ко је ту — од њих двојице — председник, а ко саветник.

    Љиљи је потом објашњено да не може ни у амбасадуру ни у редакцију. Отишла је у Удружење новинара Србије и успела да покаже да од Комраковљевог (Милорад) кружока може постати професионално удружење новинара. А и направила је дистинкцију од оног другог удружења које је то било деведесетих, али је двехиљадитих претворено у неку врсту невладине организације која се више бавила политиком неко професијом.

    После доласка напредњака на власт, Љиљана Смајловић се вратила у „Политику“. Наравно, и ту је био потребан политички миг као одобрење, али и ова „друга Љиљина ’Политика‘“ није био Владин пропагандни материјал. Никако.

    Наравно, они које стависмо у групу „Угрица“ су „Политику“ читали до импресума, а (непрочитане) текстове пљували до последњег слова. Они други су уживали што имају „шта да прочитају“.

    Ни једни, ни други, али ни Смајловићева, ни Угрица — нико није знао, као што ни данас не зна, одговор на питање: чија је „Политика“?

    Новинари су, иначе, најупућенији у дешавања у туђим редакцијама, па тако вести проверене из више пута по два независна извора сведоче да је у необјективним околности пословања „Политике“ било превише субјективног давања. А то кад-тад мора да искуља.

    У име народа!

    Љиљана је јавно упитала: „Хоће ли сунце у овој Кући икад засјати како треба?“ и као сваки озбиљан новинар поставила још неколико питања чији одговори би били вест за целу насловну страну. Урадила је то у име народа, читалаца, кодекса… Урадила је то да прекине манипулације. Учинила је то јер је то морално питање. Јер сваки човек кад се роди мора и да умре, а сваки новинар кад-тад мора спаковати пенкало у футролу. Зато ваља мислити како ће те памтити. Зато ваља и „погинути“.

    Најзад је стигао oдговор. Менаџмент се „захвалио“ Смајловићки. Надреална ситуација као кад у филму Живка Николића „У име народа“ успешан привредник који одскаче од околине мора да „отпутује“ у Киншасу. Да не би одскакао.

    „И док је утакмица ова трајала ⁄ старији људи су узимали ријеч ⁄ Сине, Хасе је тукô ⁄ Енглезе, Швабе и Русе ⁄ и ово сад му је посљедњи меч“.

    Претходни цитат део je антологијских стихова сарајевског „Забрањеног пушења“ посвећених Асиму Ферхатовићу Хасеу, једном од легенди некадашњехг југословенског фудбала, у песми „Недеља кад је отишô Хасе“.

    И они који за ову новинарку кажу „Угрица“, и они који је зову „Љиља“, знају да Смајловићка није извела последњи ударац. А „Политика“? Па нешто се питају и читаоци. Ако вас има!

    Тагови:
    отказ, љиља смајловић, Љиљана Смајловић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога