Слушајте Sputnik
    Француски председник Франсоа Оланд, немачка канцеларка Ангела Меркел и италијански премијер Матео Ренци

    Тоталитарни либерализам — право лице западне демократије

    © REUTERS / Remo Casilli
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Милош Мишић
    2711

    Да ли је „тоталитарни ум“ поново присутан на европској и светској политичкој сцени?

    Постизборни заплети око поновног пребројавања гласова у Сребреници, за које се услед немирења бошњачких лидера у Сарајеву и самој Сребреници са изборним поразом и инсистирања Мајки Сребренице да ће „тражити да начелник буде Бошњак“, стиче утисак да све више личе на „изборни инжењеринг“ са циљем да се спречи да Србин Младен Грујичић постане начелник, заправо представљају још један у низу примера, најблаже речено, искривљеног разумевања демократије.

    Наиме, ради се о схватању које полази од става да резултат избора или референдума може бити признат као „демократски“ искључиво ако је у складу са „вредностима“ доминантним у јавном дискурсу, а заправо са интересима одређеног појединца, политичке партије или класне, идеолошке, верске или етничке групе, док се, са друге стране, непожељан резултат избора или референдума проглашава „недемократским“ или, што је далеко чешћи случај, бирачко тело или народ оцрњују као „заостали, примитивни, незрели, нецивилизовани, паланачког менталитета“…

    Тај феномен, међутим, није, као што се неретко представља, некаква особена специфичност „заосталих, примитивних и политички незрелих“ Балканаца, већ је све израженији и све присутнији манир у (квази)либералним, како међу партијским и НВО, тако још више међу интелектуалним елитама у Европи и свету, али и у Србији. Могло би се, без икаквог претеривања, чак тврдити да се ради о тоталитарном поимању демократије. 

    Примера за то је само у 2016. години и више него довољно, почевши од сребреничког случаја, затим реакција на изгласавање „брегзита“, преко западњачких лицемерних примедби на изборни процес и резултате парламентарних избора у Русији или згражавања на саму могућност победе Доналда Трампа на председничким изборима у САД у новембру, па на крају, што не рећи и то, и реакција делова српске јавности на резултате ванредних парламентарних избора у Србији, или отворених забрана присуства „неподобним медијима“, међу којима je и Спутњик, на конференцијама за штампу, од стране једне НВО активисткиње.

    Оно што (квази)либерални кругови, и на Западу и у Србији, у својој веома често умишљеној авангардности заборављају јесте да је демократија, пре свега и на првом месту, процедура, која у најидеалнијим могућим условима подразумева слободну утакмицу свих актера на политичкој сцени и принцип један човек — један глас, као и принцип већине. Политичке идеје, њихов карактер, начин њиховог презентовања или политички стил којим ће политичке партије и политичари освајати гласове бирача у датим историјско-социјално-економско-политичким околностима и датом тренутку, нешто су сасвим друго, докле год отворено не руше сам демократски поредак.

    Спортским речником речено, нека бољи победи, а ко губи, има право да се љути, али никако нема право, осим у случајевима кршења изборнe процедуре и правила, да доводи у питање резултате избора или референдума или сâм политички систем који му је на претходним изборима одговарао, као ни да напада бирачко тело, чашћавајући га неким од горепоменутих епитета, јер је својим гласањем исказаlо одређени (не)пожељни став или (не)задовољство одређеном политиком.

    Дакле, ако, примера ради, у једној изузетно либералној Холандији (изборни цензус је један одсто), постоји Партија за животиње (има два посланика у Парламенту Холандије), која се бави искључиво питањима животињских права и на томе успева да придобије довољан број људи спремних да за њу гласају, та странка ће бити у парламенту, подједнако као и антиимиграциона, евроскептична и од критичара често окарактерисана као исламофобична или фашистоидна, Партија слободе Герта Вилдерса.

    Ако на евентуалном референдуму о забрани ношења бурки у Швајцарској, већина оних који буду гласали прихвате или пак одбаце тај предлог, то је њихова демократска одлука.

    Коначно, ако је могуће да, као израз демократске воље бирача у Данској, од Вилдерсове странке не много идеолошки различита Данска народна партија добије 21 одсто гласова на изборима 2015. године као друга по снази, а затим подржи, са још две мање странке, мањинску владу либерала (освојили 19,5 одсто гласова на изборима), не постоји ниједан једини разлог због којег би „либерални и демократски“ Запад шкргутао зубима на плебисцитарних 54 одсто гласова Путинове Јединствене Русије, или бошњачка политичка елита на готово известан избор Младена Грујичића за начелника Сребренице.

    Уз све то, ваља приметити и још један значајан парадокс, а то је да су либерали неретко склонији критици бирачког тела, у чију се вољу обично заклињу, него они које оптужују за антидемократске намере и које сматрају екстремистима. Тако је, реагујући на резултате британског референдума, једна либерална политичарка и интелектуалка из Србије, врло елитистички настројена, на Твитеру објавила:

    „У Великој Британији победила паланка: Лондон за ЕУ, провинција за нацију. Константиновић заувек и свуда. ’Fuck‘ паланка.“

    На другој страни, један српски политичар старије генерације, познат по бомбастичним изјавама, кога мејнстрим у Србији зна да назове ауторитарним, екстремним десничарем, ултранационалистом и скандал-мајстором, у својој првој реакцији на за њега и његову странку неочекиване резултате избора у Србији рекао је следеће:

    „Морам признати да нисмо задовољни, очекивали смо више, али народ је тако пресудио, ми не можемо да се љутимо на свој народ, који је проценио да вредимо оволико, а наша борба се наставља.“

    За „брегзит“ се, поред осталог, може чути да је био својеврсна освета демократије либералним елитама. Уколико се те елите не тргну из сна о сопственој изузетности и не врате се изворном значењу речи демократија — владавина народа — онда је само питање времена када ће се догодити неки нови „брегзити“?


    Слично:

    ЦИК БиХ: Грујичићу у Сребреници 63,82 одсто гласова
    Запад се теши кијавицом, а већ га ошинуо мултиполарни свет
    Ко је Младен од кога Ћамил стрепи (видео)
    Америци прети тихоокеански „брегзит“
    ЕУ личи на Југославију пре распада
    Тагови:
    тоталитаризам, рефенрендум, демократија, избори, Герт Вилдерс, Младен Грујичић, Доналд Трамп, Сребреница, Данска, Холандија, Србија, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога