Слушајте Sputnik
    Песница - илустрација

    Како ће се завршити: Ринг за песничење уместо туче идејама

    CC0 / Pixabay
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Ненад Зорић
    0 51

    То што се и по свету у конфликтним политичким културама и у Србији негује атмосфера примитивизма и бахатости, према мишљењу професора Зорана Стојиљковића, јесте како одраз ауторитарне политичке културе, тако и некакве процене да је то нешто што је исплативо и што има део своје политичке публике.

    Ударац шефа посланичке групе Двери Бошка Обрадовића мишем од лаптоп рачунара председника Одбора за административна питања и функционера Српске напредне странке Александра Мартиновића само је најновији (нажалост намерно не кажемо последњи) у низу инцидената у српском највишем законодавном телу.

    Било је и убистава

    Један од првих инцидената у парламентарном животу Србије догодио се јуна 1993. године, кад је посланик СРС-а Бранислав Вакић у Савезној скупштини нокаутирао посланика СПО Михајла Марковића. А парламентарна историја бележи и далеко драстичнији пример, кад је посланик Народне радикалне странке Пуниша Рачић јуна 1928. године са скупштинске говорнице из парабелума убио чланове ХСС-а Павла Радића и др Басаричека, а тешко ранио Ивана Градњу, др Пернара и Стјепана Радића.

    Коју годину после 5. октобра посланик ДХСС-а Александар Стефановић ударио је шамар и вукао за ухо на седници Административног одбора посланика СПС-а Рајка Баралића. Током заседања и септембра 2009. године посланик СРС-а Србољуб Живановић ударио је испред лифта у Скупштини Игора Бечића, посланика СНС-а, што је био повод за прекид седнице Скупштине. Томислав Николић је након тога упао у скупштинску салу, водећи окрвављеног Бечића.

    То је одраз некакве политичке културе одређеног друштва у коме имате партијску и политичку сцену и нешто што је поред одраза локалне политичке културе, према тумачењу професора политичке социологије са Факултета политичких наука Зорана Стојиљковића, и чињеница како странке и коалиције процењују потенцијалну корист или штету од бахатог политичког понашања и атмосфере сукоба и конфликата, који прелазе границу политичке коректности и улазе у зону неке врсте политичког насиља и лоше поруке за грађане и укидање сваког облика политичке коректности и дијалога.

    Барем за инциденте има примера

    Свима су такође веома добро познати поступци Војислава Шешеља, председника СРС-а, попут поливања водом Драгана Маршићанина, тада председника Парламента, чупању каблова и микрофона с говорнице, али и по томе што га је обезбеђење буквално износило из посланичке клупе. Или кад је 1994. године Слободану Милошевићу поручивао да не сме да прихвати план Контакт-групе, а за случај да то ипак учини, њему и његовој супрузи председник СРС обећао је судбину Александра Обреновића и Драге Машин.

    Посланица СРС-а Наташа Јовановић полила је водом председницу Парламента у то време Наташу Мићић, а затим почупала скупштинске каблове. Иста посланица је шутнула у цеваницу посланика Г17+ Милољуба Албијанића. Новембра 2009. године посланица СРС-а Гордана Поп Лазић скинула је ципелу у сали и њоме гађала Гордану Чомић. Лазићева није била прецизна, а касније је тврдила да јој није ни била намера да погоди Чомићеву, већ да јој стави до знања да мора да поштује посланике.

    Као један од већих инцидената остаће упамћене и клетве које су изговарале посланице СРС-а са скупштинске говорнице.

    Поменимо и случај кад је Милош Алигрудић, посланик ДСС-а, видео-камером снимао убачене картице којима је гласала за закон владајућа већина која није била у сали.

    Биће тога још док је исплативо

    „Једноставно, онога тренутка кад посланици и странке добију јасну поруку од грађана да то није популаран гест и да се тиме не добијају политички поени од дела изборне клијентеле, то ће престати. И кад у зони политичког понашања дође до атмосфере дијалога и толеранције и то буде нешто што је доминантан образац, имаћемо ту појаву“, указује професор Стојиљковић за Спутњик.

    То што се и по свету у конфликтним политичким културама и у Србији негује атмосфера примитивизма и бахатости, према мишљењу Стојиљковића, јесте како одраз ауторитарне политичке културе, тако и некакве процене да је то нешто што је исплативо и што има део своје политичке публике.

    „Значи, реакција образоване политичке јавности, медија и грађанских асоцијација треба да буде осуда и да се то просто не цени, а онда ће после тога и посланици и представници политичког лидерства у нашим странкама и коалицијама јасно прочитати поруку. Дакле, докле год мисле да је то исплативо, они ће то радити“, тврди Стојиљковић за Спутњик.

    Постоји, додаје он, разлика између инцидената у Парламенту Србије и других парламента у Европи и свету, у методама, у стилу, у нивоу политичке комплексности.

    „Негде је то заиста и више конфликтно него у Србији. То је код нас ипак у зони политичког утиска и углавном симболичког насиља и можемо се надати да ће то остати на том нивоу и да ће бити редуковано у оној мери у којој грађани заиста схвате да су им потребни не представници оних који су слични, него оних који се својом културом, разумевањем ствари и толеранцијом разликују“, закључује Стојиљковић.

     

    Слично:

    Данас, када постајем председник — кршићу Устав!
    Само туча Србина „спасава“
    Још од „четки и метли“ нисмо почистили „председнике“
    Море кандидата, а суша програма
    Тагови:
    поливање водом, политичка култура, псовке, песница, инциденти, странке, парламент, грађани, туча
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога