Београд+ 21°C
Ниш+ 18°C
Слушајте Sputnik
    Француски председник Емануел Макрон

    Зашто треба да будемо захвални Емануелу Макрону?

    © REUTERS / Francois Guillot/Pool
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Никола Врзић
    9801

    Док се у Београду обнавља Споменик захвалности Француској због помоћи коју нам је Француска некада пружила, због онога што је Француска сада урадила у Сирији, сиријски председник Башар ел Асад враћа јој орден Легије части, јер „није часно носити медаљу ропског режима који је поданик САД и подржава терористе“.

    Или је пак саучествовање у америчкој агресији на Сирију доказ да је француски председник Емануел Макрон постао нови предводник Европске уније? Тако, макар, у једном коментару тврди немачки радио „Дојче веле“. А сам Макрон, у неформалном ћаскању са новинарима, хвали се да је „једнак Путину“, а успут и да је управо он убедио америчког председника Доналда Трампа да нападну Сирију.

    Шта стоји иза Макронове офанзиве, и у Сирији али и у оквиру Европске уније, чију интеграцију он жели да продуби? Или се „Макронов велики план за Европу“, како коментарише „Њујорк тајмс“, „сада распада“, а Француска и Немачка — према оцени „Фајненшел тајмса“ — „више нису природни савезници“?

    Шта, дакле, хоће, а колико може Емануел Макрон, и како ће се његови планови за реформу Европске уније — то „мртворођенче“, по опису немачког „Шпигла“ — одразити на европску будућност Западног Балкана?

    О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили председник Демократске странке Србије Милош Јовановић и Стеван Гајић, сарадник Института за европске студије.

    „Напад на Сирију представља континуитет агресивне француске политике на Блиском истоку. Француска осећа да губи сваки утицај на овом простору, и мислим да у томе и лежи основни Макронов мотив за овај напад: да се Западу сачува образ, и привид да и даље има улогу у расплету кризе“, коментарише Стеван Гајић изразито активну улогу коју је француски председник имао у прошлонедељном нападу на Сирију.

    „Макрон је“, оцењује Милош Јовановић, „успео да се позиционира као неко ко макар делује озбиљно, не само у оквиру Француске већ и у оквиру Европске уније, и он то и жели — да се позиционира као вођа који је у стању да оствари оно што говори. Њему се не може оспорити ни енергија, ни велика лична амбиција, и, без обзира на све резерве према Макроновој политици, њега не треба потцењивати“.

    На сличан начин и портал „Блумберг“ пише да Макрон „жели да буде сматран за спољнополитичког вођу“, што на известан начин и он сам потврђује споменутом хвалисавом тврдњом да је „једнак Путину“.

    „Макрон је у односу на Путина политички патуљак“, оштро ће Стеван Гајић, указујући на разлоге због којих амбиције актуелног председника Француске ипак превазилазе његове могућности: „Макронове амбиције јесу неспорне, али Француска више није сила оног формата каквог је некада била, нити има улогу коју је некада имала и у Европи и у свету. Тако да мислим да је овде више реч о његовој жељи него о реалним могућностима да је оствари“.

    А када је о жељама или плановима реч, најамбициознија међу Макроновим намерама јесте она о реформи Европске уније кроз продубљивање њене интеграције. Како ту стоје ствари, можда је најпрецизније сумирао водећи немачки пословни дневник „Ханделсблат“, оценом да „чак и умерена еурофорија делује нереално“. Главни разлог за то су, тврди овај лист, „све веће разлике између Немачке и Француске“, а на сличан начин и „Фајненшел тајмс“ коментарише да је „француско-немачки медени месец завршен“ и да је „реалност да Париз и Берлин више нису природни савезници“, као и портал „Политико“ који наводи да „Макронова жеља да француско-немачки савез трансформише Европску унију удара у зид немачке инертности“…

    „Макрон се још током кампање фокусирао на питање поновне изградње Европске уније која се после финансијске и мигрантске кризе и ’брегзита‘ нашла у ћорсокаку. Он сада то покушава да спроведе у дело, али Француска сама нема капацитет да покрене Европску унију“, наводи Милош Јовановић.

    „Макрон жели дубљу интеграцију унутар ЕУ, чак и по цену настанка ЕУ у ’више брзина‘, али његов је проблем у томе што нема још пуно земаља у оквиру ЕУ које то желе, почев од чланица из Централне и Источне Европе, а и Ангела Меркел је скептична према његовим идејама због страха да ће Немачка на крају бити остављена да плаћа за друге, а Немци су током грчке кризе јасно показали да не желе ту врсту солидарности. На питање с ким намерава да спроведе оно што жели, Макрон нема одговор“.

    Штавише, и група од осам северних чланица ЕУ противи се реформама еврозоне, односно њеној дубљој интеграцији коју заговара Макрон; заједнички став о томе заузеле су Холандија, Данска, Шведска, Финска, Ирска, Литванија, Летонија и Естонија.

    „Све су ове несугласице део шире кризе Европске уније која никако не престаје, и не смеју се одбацивати као безазлене“, оцењује Стеван Гајић, и због тога, коментаришући Макронову поруку да неће бити проширења ЕУ на Западни Балкан док сама ЕУ не профункционише, закључује: „Ја сам Макрону захвалан зато што је рекао да је наш пут у Европску унију мртав, и добро је што смо добили тако јасну и недвосмислену поруку“.

    А та Макронова порука је притом, објашњава Милош Јовановић, „сасвим рационална“. „Он је рекао и да је проширење ЕУ из 2004. било претерано, и да, пре било каквог даљег ширења, треба учврстити оно што сада постоји. А они су сви свесни да ово што сада постоји, функционише јако тешко… Европски пројекат, овакав какав је, јесте мртав, и захтева неку врсту реформе о којој нема сагласности, макар и у оквиру неког ужег језгра о коме говори Макрон. Тако да је у таквом контексту свака прича о даљим проширењима ЕУ заиста бесмислена“.

    Тагови:
    Емануел Макрон, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога