Слушајте Sputnik
    Протести против владе у Македонији

    Северномакедонско девојче

    © REUTERS / Ognen Teofilovski
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Душан Пророковић
    Балканске игре без граница (185)
    61332

    Споразумом Ципрас-Заев и договореним именом „Република Северна Македонија“ само се потврђује већ изнета оцена: решења на којима инсистирају САД и ЕУ релаксирају међудржавне односе, али повећавају унутрашњи конфликтни потенцијал.

    Ствари су врло једноставне: за САД је најважније да створе предуслове за даље ширење НАТО-а на балканске државе. У контексту распламсавајућег сукоба са Русијом, али и будућих, све су претпоставке, турбулентних дешавања на Блиском истоку, Вашингтон жели да оствари потпуну геостратегијску контролу над неуралгичним подручјем и инсталира одлучујући утицај у региону.

    За тако нешто најбоље средство је чланство у НАТО-у. ЕУ, што уморна од унутрашњих проблема који се увећавају геометријском прогресијом, што зато јер нема своју „балканску политику“, већ упорно следи САД (а сваки покушај дисконтинуитета са праћењем САД на Балкану би се у овом тренутку завршио потпуним фијаском за Брисел), нема ништа против таквог приступа, надајући се да ће то отворити и нека врата за остваривање интереса кључних држава континенталне интеграционе целине.

    Др Душан Пророковић
    © Sputnik / Александар Милачић
    Др Душан Пророковић

    Нешто слично, као и сада током преговора Атине и Скопља, већ смо гледали претходних година: током процеса приступања Црне Горе Северноатлантској алијанси, када је избегнут референдум и игнорисано очигледно непостојање већине за улазак у НАТО; током преговора између Београда и Приштине, пошто се упорно инсистира на решењу које је неприхватљиво за више од три четвртине грађана Србије; у одређеној мери и током свих испољених притисака у БиХ да би се мењала правила функционисања унутрашњег система.

    Циљ је, дакле, широм раскрчити пут за НАТО — Црној Гори (што је већ учињено), Македонији (већ је у поодмаклој фази), Србији (преко учлањења тзв. Републике Косово у УН, па одмах после тога и у НАТО, те власти у Београду не би имале другог избора него и да саме приступе том војном савезу) и БиХ (највероватнији сценарио, смањивањем надлежности Републици Српској и пребацивањем одлучивања на централни ниво). То што је становништво Црне Горе већином незадовољно оваквим расплетом, што се Македонија поново „љуља“, што би се „догађање народа“ у Србији могло претворити у свашта, а о потенцијалном отварању „БиХ жаришта“ да и не говоримо, не занима много нити Американце, нити Европљане. Можда због тога што су убеђени како ће те процесе усмерити и трансформисати. Можда због тога што их уопште није брига.

    Међутим, ситуација почиње да измиче контроли. САД и ЕУ више немају капацитет да управљају политичким процесима на Балкану, на начин и у обиму како су то чинили до пре једне деценије. Стање у Грчкој је лоше, напетост се осећа на сваком кораку, то су већ пандемијске размере. Има ли смисла отварати ово, за велики број Грка осетљиво питање, у времену када су и мање варнице довољне за велики пожар? Да ли вреди „гурати“ Македонце у НАТО, ако ће то до те мере дестабилизовати земљу, да ће се поставити и питање њеног опстанка? Гаји ли ико илузије да ће Албанци седети скрштених руку у случају још једне озбиљне политичке кризе у Скопљу? Мисли ли ико да Србија и Грчка могу мирно посматрати имплементацију „Тиранске платформе“?

    Споразум Ципрас-Заев је решио једно питање — будућег назива државе, али и отворио низ нових, једнако тешко решивих. Македонски премијер је славодобитно „твитнуо“ дан после усаглашавања текста договора, да се само мења „службени назив“, а све остало „остаје исто“.

    Пошто је споразум у целости објављен, види се да то није тачно. Са једне стране, грчке политичке странке (пре свих опозиционе Нова демократија и Златна зора, али и владајући Независни Грци) имају разлога за незадовољство, пошто назив „Северна Македонија“ ипак имплицира како постоји и јужни део тог географског простора, што у будућности може бити, како кажу, акцелератор иредентизма у Скопљу, али може и послужити за даља „надгорњавања“ и „препуцавања“ о бројним „идентитетским питањима“. Међутим, са друге стране, македонска страна је у овим преговорима доживела потпуни дебакл.

    Једноставно, све што су Македонци мислили да јесу, сада више нису. Све што су остварили у борби за легитимизацију службеног назива Република Македонија (под тим именом их препознају 133 чланице УН) — сада су изгубили. Наиме, споразумом Ципрас-Заев дефинисано је да се или службено „Република Северна Македонија“ или скраћено „Северна Македонија“ употребљава увек и свуда (erga omnes), како у спољном, тако и у унутрашњем општењу. Институције у Скопљу ће зато морати да мењају и Устав Републике. Следствено, затим ће са највишим правним актом усклађивати и све законе.

    Грађани нашег јужног суседа више нису „Македонци“, већ „Северномакедонци“. То ће им писати у пасошима. „Смоквин лист“ којим се Заев покрива је „македонски језик“, који остаје са тим називом, као једина идентитетска веза са „македонским елементом“, упркос „северномакедонизацији“ свих осталих „народотворних темеља“. Делом због огорчења, делом из шале, скопски сатиричар је написао како ће сада морати да мењају и народне песме, те ће једна од најпопуларнијих убудуће почињати са „Северномакедонско девојче, китка шарена, во градина набрана, дар подарена“… Несумњиво, ако овај споразум буде спроведен, (северно)македонско друштво ће се наћи пред фундаменталним идентитетским питањима, која по правилу узрокују поларизације и представљају предворје сваке крупне дестабилизације.

    Проблем ће настати и ако споразум не буде усвојен, јер усаглашена процедура је катастрофална сама по себи. То је друга грешка Заева, исто кобна као и сам текст који је испреговаран. Председник Републике Ђорђе Иванов уопште није био обавештен о току преговарачког процеса и са пуним правом је одбио да подели одговорност. Владајућој гарнитури у Скопљу је неопходна двотрећинска већина да договорено спроведе промену Устава, што је без подршке шефа државе практично немогуће. Ако Заев не успе да сакупи 81 посланика у Собрању, а посматрано из данашње перспективе шансе се мере промилима, Грци могу само да седе, чекају и на крају са пуним правом окриве Скопље као „деструктивни елеменат“ и „фактор дестабилизације“.

    Положај (БЈР) Македоније у међународним односима, ионако проблематичан, тада се драматично погоршава, а унутар земље се отварају фундаментална политичка питања, која по правилу узрокују претерану идеологизацију и представљају предворје дугорочне блокаде свих институција.

    Због потребе да се шири НАТО, САД су жртвовале стабилност Македоније, могуће и Грчке. Претерано фокусиране на сопствене интересе, глобалног карактера, мање су биле концентрисане на регионалну безбедност. По обичају, ЕУ их у овоме прати. Мада ће, ако ствари крену по злу, највише главобоља имати управо ЕУ. У сваком погледу, иако се тако не чини на први поглед, посматрано из средњорочне перспективе, разлога за оптимизам нема. Чак напротив.

    Тема:
    Балканске игре без граница (185)
    Тагови:
    Република Северна Македонија, назив, Македонија, промена, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога