Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Милош Црњански

    Великан коме нису могли да опросте — српско становиште

    © Фото: Јутјуб, Скриншот
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Пише
    1982
    Пратите нас

    Политички, Милош Црњански није могао да пронађе место ни на левици, ни на десници, увек је нешто сметало, било субверзивно. Био је несаобразив са светом, због чега је остајао сам. И свој.

    „Има људи који, као Милош Црњански, и деценијама после одласка изазивају отпор. То онда значи да њихово духовно струјање, које се оспорава у њиховој егзистенцији, удара у невидљиве зидове културе и преноси расправу са карактера на законе културе унутар којих се оспорава једно дело или један дух. То је нешто чему сам посветио пажњу и преместио тежиште уобичајеног размишљања о једном писцу“.

    Тако професор Мило Ломпар за Спутњик објашњава иницијалну тачку из које је настала његова обимна студија „Црњански, биографија једног осећања“.

    У њој нема свих чињеница из живота великог писца, нити анегдота и пикантерија, иако их је било много. Њено тежиште је, према речима др Јована Попова, духовна биографија писца.

    „Можемо рећи и политичка биографија, приказ путање интелектуалног развоја Црњанског, али и његовог социјалног бића и свега онога што је можда понекад у другом плану, што се не види на први поглед, што није било у фокусу ранијих истраживача. То је комплексна слика комплексног писца, који је радикални модерниста у почетку, а који је у зрелим годинама одједном почео другачије да доживљава и схвата смисао историје. То је слика некога ко политички није могао да пронађе своје место ни на левици, ни на десници. Увек је нешто сметало, увек је нешто било субверзивно. У грађанском друштву није било места за њега зато што није био присталица либералне западне демократије. Опет, није могао бити, као што су му приписивали, ни поклоник фашизма, јер један антисемитски популизам апсолутно није био спојив с њим. Био је неко ко је стално остајао свој и сам“, подсећа Попов.

    Он сматра да је то што је Црњански гледао свет својим очима и о њему мислио својом главом — упркос егзистенцијалним неповољностима које је имао — била његова срећа у стваралачком смислу, пред вечношћу, у историји књижевности.

    Једна од основних парадоксалности живота Милоша Црњанског, према мишљењу професора Ломпара, била је у томе што је упорно избациван на маргину, а жарко је желео успех.

    Председник Задужбине „Милоша Црњанског“ Мило Ломпар и проф. др Јован Попов
    © Sputnik / Александар Милачић
    Председник Задужбине „Милоша Црњанског“ Мило Ломпар и проф. др Јован Попов

    „Има људи који су заузели позиције аутсајдера, маргиналца из револта, из бунта, као Тин Ујевић. Има оних као Растко Петровић који су били аполитични, а то је већ самосталан избор који вас води на маргину. Дакле, и они су, на неки начин, остали у складу са својим избором. Црњански је био човек који је желео да води, да даје ритам времену, који је носио снажну уметничку самосвест, који је разумео да то што он говори није тако често, готово је уникатно. Црњански је желео успех, желео је конвенције. Он им је на известан начин ишао у сусрет, али је увек деловао као човек који ће се негде саплести. Није могао да их прати, а да не изазове извесно померање које је угрожавало његов положај. То је за мене највећи парадокс. Имате великог писца, велики дух, велики резултат већ на самом почетку, а, опет, култура га прихвата са извесним одстојањем и у извесном смислу се са њим не идентификује. Црњански је, у суштини, парадоксалан упркос самом себи и то је по мени главна драма његове личности. То је дух несаобразив са светом. Он има ту драму карактеристичну за 20. век, то осећање извесне отуђености од свега око себе и често и од себе самог. То је оно због чега нас његова литература погађа, јер она погађа универзалну димензију“, објашњава Ломпар.

    А да је писац „Лирике Итаке“ био парадоксалан и у политичком смислу сведочи његово изразито опредељење за национално у времену када југословенска држава нема националну димензију, подсећа професор Ломпар.

    „Црњански изванредно осећа векторе времена, али не успева да се уклопи у њих. То је једно искакање из ритма, које је, међутим, у његовој литератури оставило изузетне моменте, јер је имао способност приближавања и удаљавања саме стварности. Његов живот је, у неком смислу, у мом схватању, потврдио нека од његових најдубљих унутрашњих искустава.“

    Полемичан и страствен, Црњански је улазио у ринг и, углавном, губио битке. У књизи професора Ломпара детаљно су описане полемике са „Нолитом“ и „Српском књижевном задругом“, које су, на известан начин, трајно определиле његову судбину.

    „Већ је ’Дневник о Чарнојевићу‘ изазвао сукоб са грађанским светом, сматран је готово порнографијом. Онда он пише ’Сеобе‘, које су у извесном степену у складу са очекивањем грађанског света. Међутим, ’Љубав у Тоскани‘ провоцира својим неконвенционалним третманом културно-историјских чињеница, али у суштини провоцира грађанску осећајност и Марко Цар реагује. Црњански прави једну од карактеристичних грешака свога живота — не прима мирно ту врсту оцена. То је оно кључно у чему се он разликовао од Андрића, јер је Андрић знао да пређе ћутке преко таквих ствари, преко личних увреда. Црњански не, јер је погођен у живац, у једино до чега је истински и највише држао — у то да је уметник. А Марко Цар му каже да, у ствари, није уметник, него шарлатан. Црњански се не задовољава тиме да полемише са Царом, него прозива ’Српску књижевну задругу‘, а пошто ту седе исти људи, практично прозива и Српску краљевску академију, ’Српски књижевни гласник‘. Директно се конфронтира са водећим интелектуалним ауторитетима грађанског света. Црњански је могао све да издржи, многа понижења, али не и његово уметничко оспоравање. Када су му шест година пре смрти рекли да је, према анкети, његов роман други на листи најбољих, а први ’Проклета авлија‘, он је рекао: ’Ниједном нашем писцу, па ни мом пријатељу, нобеловцу Иви Андрићу, не бих признао да је његово роман бољи од мог‘“, илуструје Ломпар.

    „Још као почетник 1918. године, писао је Јулију Бенешићу: ’Молим Вас да остане све како сам написао, код мене је све хотимично, чак и моја интерпункција‘. То је дакле човек од 25 година који каже: ’Не мењајте ми зарез, ни тачку‘. И то ће тако остати до краја живота“, констатује Ломпар.

    Није Црњански имао веће шансе за успех ни у полемици са Мирославом Крлежом коју је изазвао текст „Оклеветани рат“, због којег га је хрватски писац назвао апологетом рата.

    Професор Попов подсећа да је тај текст Црњанског настао као реакција на један талас пацифизма који је кретао из поражених земаља и народа у Првом светском рату са циљем да се обезвреде победа, жртва и херојство победника.

    „Онда се ствари извргавају руглу, подсмеху и то је оно на шта је Црњански реаговао“, подсећа Попов. „У свом тексту он реагује на пропагандни пацифизам. То је оно што је позадинска намера, што је у целом том тобожњем човекољубљу позадинска линија. Црњански уочава злонамерну тезу да он уздиже рат као нешто што је иманентно човеку и што је позитивно зато што он уздиже управо тај одбрамбени, херојски рат, а пре свега мисли на српску епопеју у Великом рату.“

    „Крлежа и Црњански нису антиподи као рецимо Андрић и Црњански. Обојица су живи, бујни темпераменти. Црњански у младости води преписку са Крлежом. Он са свима њима жели да буде близак, има потребу књижевног саобраћања, неког књижевног братства. Он је препознавао и Крлежину и Андрићеву вредност, као и они његову. Али у тој полемици се испољило управо то да из Крлеже проговара ’хабзбурговац‘, неко ко није прежалио распад Аустроугарске, а ко је опет пронашао своје место. Крлежа се кладио на нешто, на комунизам, па је нешто и добио. Андрић се кладио на све и добио је све, а Црњански се није кладио ни на шта, па је ништа и добио. У Ломпаровој књизи поређења између Црњанског и Андрића иду тако развијено на различитим нивоима и у слојевима да практично Андрић, упоредо с Црњанским, у другом делу књиге постаје њен јунак. И то не баш позитиван“, сматра Попов.

    Аутор студије „Црњански, биографија једног осећања“ уверен је да је добар део пишчевог усуда био везан за српско становиште, те да је због тога био предмет великих нетрпељивости.

    „Оно је сматрамо готово неприхватљивим. А треба рећи да Црњански није био неки програмски националиста. Напротив, био је изразити Југословен који је, суочен са чињеницом да постоји посебна хрватска и словеначка позиција, рекао да треба да постоји и наша. А то је реактивно становиште“, закључује Ломпар.

    Ставови аутора не морају нужно да одражавају ставове редакције

    Тагови:
    Јован Попов, Мирослав Крлежа, Мило Ломпар, Милош Црњански, Иво Андрић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога