Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Роџер Вотерс

    Хоће ли Роџер Вотерс и Ричард Бренсон бити предгрупа за рат у Венецуели

    © AFP 2019 / Martin BERNETTI
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Владимир Судар
    3613

    Ако је политика наставак рата другим средствима, онда је популарна музика наставак политике другим средствима. Дакле, музика је још једно, прилично заогрнуто, средство ратовања.

    А то нам показује и актуелна политичка криза у Венецуели, где су се сукоби две скоро зараћене стране пренели на музичку позорницу. Наиме, с обе стране границе Колумбије и Венецуеле данас се одржавају два ривалска концерта/фестивала.

    На колумбијској страни певаће музичари који траже да председник Венецуеле Николас Мадуро дозволи допремање хуманитарне помоћи, а прекопута они који подржавају његово одбијање да је прихвати.

    Концерт који у Колумбији организује британски милијардер Ричард Бренсон подсећа на некадашњи „Лајв ејд“ из 1985. године, када су музичари певали за помоћ гладној деци Африке. На том концерту ће учествовати десетине музичара, укључујући звезде латино рок музике, док је Мадурова социјалистичка Влада обећала тродневни фестивал под називом „Даље руке од Венецуеле“.

    Мултимилијардер Бренсон, чија је издавачка кућа „Вирџин“ далеке 1977. године објавила најзначајнији антисистемски албум популарне музике — „Невр мајнд“ Секс Пистолса, данас је „прешао на страну естаблишмента“ и поставио циљ да прикупи 100 милиона долара на „Лајв ејду за Гваида“.

    Роџер Вотерс, оснивач легендарне рок групе Пинк Флојд, оценио је да Бренсонов концерт нема никакве везе са хуманитарном помоћи за све Колумбијце.

    „Концерт има везе са Ричардом Бренсоном који се додворава Американцима, чији је мото: ’Одлучили смо да преузмемо Венецуелу, без обзира који разлог наведемо‘“, рекао је Вотерс.

    Он је оштро критиковао намеру да се пошаље хуманитарна помоћ у настојању Вашингтона да покаже лажну слику Венецуеле, како би оправдао нелегалну промену режима.

    „У Венецуели није било ни нереда, ни убистава, ни очигледне диктатуре. Да ли заиста желимо да се Венецуела претвори у нови Ирак, Сирију или Либан? Ја не желим, као ни народ Венецуеле“, рекао је Вотерс.

    Претходно је Вотерс, по избијању кризе у Венецуели, на свом Твитер налогу поставио плакат „Стоп државном удару у Венецуели“, уз оптужбу да Вашингтон „уништава праву демократију у Венецуели“.

    Новинар Зоран Пановић каже за Спутњик да се временом идеја хуманитарних концерата доста излизала. Концерт који је својевремно направио Џорџ Харисон за Бангладеш, деловао је као нешто што заиста може променити свет, а тако је деловао и „Лајв ејд“, али је већ 20. годишњица „Лајв ејда“ деловала другачије, јер је у њој група Г 8 имала своју функцију.

    ​„Мислим да те ствари нису лоше, јер једноставно се треба прилагођавати стварима. За слање хуманитарне помоћи могу много више да учине Бренсон или Боно Вокс. Верујем да људи који су у естаблишменту могу нешто више урадити за или против, него људи који су на маргини и који мисле да могу радити на стари начин, као у време кад је рок музика била романтизована. Као што мислим да је сад боље да Килерси имају спот о мигрантима који се бесомучно врти на Ем-Ти-Вију, него кад то ради нека левичарска маргина“, каже Пановић.

    Међутим, расплети таквог политичког ангажмана могу касније добити другачију конотацију, истиче Пановић и подсећа да је група Квин 1981. године одржала концерт у Буенос Ајресу за време војне хунте. Тада су били под сталним нападима „моралне инспекције“, на које су одговарали да су свирали за своју публику.

    Питање да ли је боље свирати или не за публику у војним хунтама, ни до данас није добило једнозначан одговор.

    Кад је реч о вечитом бунтовнику Роџеру Вотерсу (75), Пановић каже да његов случај показује да се главни окршаји, чак и кад је музичка индустрија у питању, дешавају управо у мејнстриму. Он подсећа на Вотерсов филм „Вол“, документарац који је настао на бази његове турнеје која траје десетак година.

    „Ту се не крије да Вотерс има лове, видите каква је то продукција и који је то шоу-бизнис, али у том филму његове посете гробљима, где су сахрањени неки његови чланови фамилије изгинули у европским ратовима, делују јако аутентично и остављају јаку емоцију. Тако да мислим да су добри ти окршаји у мејнстриму, који једну тако битну тему, као што је Венецуела, стављају у додатни фокус и отварају читав низ нових полемика“, закључио је Пановић.

    Одавно се показало да утицај јавних личности на политичка дешавања никад није био пресудан. Чак ни најпознатији глумац на челу једне суперсиле — Роналд Реган није дошао на функцију захваљујући улогама у вестернима, већ подршци републиканаца, који, иначе, никад нису уживали подршку Холивуда.

    У случају „пограничног концертног рата“ на линији Вотерс—Бренсон први је показао да је остао прави хипик и под старе дане и да га паре нису поквариле. А Бренсон да је само бизнисмен који је својевремено зарадио на бунтовничкој музици младих, бесперспективних и љутих. Зато је и очекивано да ће зарадити и на „Латино лајв ејду“, који се, узгред, одржава на дан кад Американци пребацују специјалне снаге и војну технику ка Венецуели.

    Тагови:
    лајв ејд, Хуманитарна помоћ, рат, музика, Пинк Флојд, Вирџин, Секс пистолс, Џорџ Харисон, Хуан Гваидо, Роџер Вотерс, Ричард Бренсон, Зоран Пановић, Николас Мадуро, Колумбија, Венецуела, Велика Британија, САД
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога