Слушајте Sputnik

    Западна мантра о „руском малигном утицају“: Само димна завеса за акције које следе

    CC0 / Pixabay
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    11222
    Пратите нас

    Кирил Вишински и даље је у затвору. Џулијан Асанж вероватно никада из њега неће жив изаћи. Вишинског су украјинске власти оптужиле за издају. Једини доказ: био је уредник портала „РИА Новости Украјина“. Остали, наводно, конкректни докази, које је доставила Служба безбедности Украјине вештачењем стручњака те исте службе су — оповргнути.

    Ипак, украјински новинар остаје притворен, сада већ дуже од годину дана. Притвор се одужио, као да је у Хашком трибуналу.

    Случај Асанжа још је драматичнији. После шест година проведених у соби еквадорске амбасаде у Лондону, ухапшен је и чека изручење властима Сједињених Држава. У међувремену, његове колеге из „Викиликса“ упозоравају да је подвргнут „психолошком мучењу“. То је потврдио истражитељ за људска права Уједињених нација Нилс Мелцер, након посете у затвору:

    „Код Асанжа постоје симптоми карактеристични за психолошка мучења која дуго трају: екстремно јак стрес, хронична узнемиреност и дубока психолошка трауматизованост. Асанж је неколико година био подвргнут све суровијим, нечовечним видовима односа и кажњавања, које унижава људско достојанство. Све то заједно се може окарактерисати само као психолошко мучење“.

    Мелцер је оптужио Велику Британију, САД и Шведску да су против Асанжа „заједно водиле ничим лимитирану дугу кампању застрашивања и клеветања“.

    Шта је кривица Асанжа?

    Дошао је у посед стотина хиљада страница америчке дипломатске преписке и (полу)тајних војних докумената. Оптужницу против Асанжа америчко тужилаштво подигло је у тајности, а извешће га на суд због шпијунаже и крађе државних тајни. Једна од законом предвиђених казни за ова дела је и смртна.

    Новинари се оптужују за издају, шпијунажу и крађу државних тајни. Као да су државни званичници или службеници, политичари или тајни агенти, а не новинари. Није циљ истраживачког новинарства да се дође до какве тајне како би се она продала „другој страни“ и тако угрозила безбедност државе. Уосталом, не прође ниједна недеља, а да амерички медији не публикују неку важну поверљиву информацију, добијену од извора из Владе. Циљ је да се информише јавност, представе сви подаци који су од значаја и укаже на неправилности.

    Џулијан Асанж
    © Ruptly .
    Џулијан Асанж

    Са једне стране, грађани имају право на информисање, у њиховом интересу је да знају како им се и када крше права, ограничава слобода, на који начин се троши новац који уплаћују у буџет. Са друге стране, медији су у великој мери корективни фактор; у нормалним друштвима политичари зазиру од новинара, а не новинари од политичара, па се тако осигурава транспарентност и јавност у раду. Ако су објављене информације истините, новинарима се не може судити. Државне тајне су постојале и увек ће постојати, у одређеној мери су и неопходне, али то не значи да се владајуће структуре увек и свуда могу сакривати иза њих. Не могу се због тога новинари хапсити. Истина није издаја, није шпијунажа. Није крађа државне тајне, ако се докаже да је она служила тешким злоупотребама.

    Викиликс пример за Вишинског

    Грех Вишинског се своди на то што је успео да организује један од најчитанијих и најпоузданијих извора информисања у Украјини. Грех Асанжа састоји се у томе што је упозорио на дешавања у Гвантанаму, презентовао податке о злостављању и мучењу војних заробљеника и цивила у Ираку и Авганистану, поткрепио тврдње о прислушкивању низа државника и представника међународних организација од стране америчке НСА, изнео у јавност „Кејблгејт“ и документа Стратфора... Вишински није био по мери естаблишменту у Кијеву, Асанж је шокирао Вашингтон.

    Уредник портала РИА Новости Украјина Кирил Вишински на заседању суда у Кијеву
    © Sputnik / Стрингер
    Уредник портала "РИА Новости Украјина" Кирил Вишински на заседању суда у Кијеву

    Наравно, овима у Украјини не би пало на памет да хапсе Вишинског да већ пред собом нису имали случај шефа Викиликса. Пример Асанжа инспирисао је власт у Кијеву. Исто као што ће инспирисати даље репресије против неподобних новинара широм света. Режим Мила Ђукановића већ је покушао слично, привођењем Гојка Раичевића. Или тачније, у оним деловима света где се пронађу „руски малигни утицај“ и „чинфлуенс“.

    Ово питање је постало политичко. Редакције се више не деле на оне које објективно и непристрасно информишу и остале, већ према томе из ког дела света долазе, одакле се вести емитују. Можете бити и сто одсто објективни, сасвим поуздани, анализе темељити на стотинама података, користити јасну методологију, али истовремено и проглашени неподобним.

    Запад креће у борбу

    И те ствари ће у наредним годинама бити само још горе. На припремном састанку за самит Г7 у Паризу разматрано је питање супротстављања „руском малигном утицају“ на Балкану. Договорено је да се зарад борбе „против руских дезинформација“ повећа присуство једанаест стратешких медијских партнера. Подразумева се, са Запада.

    Закључак усвојеног документа гласи: „Сједињене Америчке Државе одавно сматрају да је јака, просперитетна и слободна Европа од виталног значаја за америчке стратешке интересе. Руске власти и снаге под њиховом контролом настоје да ослабе амерички утицај у свету и одвоје нас од наших савезника и партнера“.

    Одмах након тога, британски Форин офис саопштио је како ће бити издвојено 18 милиона фунти „за борбу против дезинформација и лажних вести у источној Европи и за јачање независних медија на Западном Балкану“. Новац ће бити издвојен у наредне три године и то из Фонда за конфликте, стабилност и безбедност. У реду је да Американци бране своје интересе и на овакав начин, пропаганде је увек било и биће, то је саставни део државне политике. Исто тако је у реду и да Британци најављују почетак својеврсног информационог рата, види се то и по томе што ће средства делити Фонд за конфликте, стабилност и безбедност. Свако спроводи своје циљеве онако како мисли да треба. Али је образложење у овом случају танко, готово па неодрживо. О каквим се то дезинформацијама ради? Где је каталог тих лажних вести, које су тако велике и значајне да могу променити ток историје?

    Казна за објективне

    Њих нема, као што није било лажи и превара у извештајима Вишинског и у раду Асанжа. Да их је било, уследили би демантији уз пратеће медијске активности, извињења, образложења и губљење легитимитета. Да их је било, медији означени да шире „руски малигни утицај“ и „чинфлуенс“ одавно би се срели са озбиљним оптужбама и изгубили би публику.

    По принципу „држите лопова“, неподобним се проглашавају они који извештавају објективно, чије су информације поуздане, а да би се отворио простор за сопствену пропаганду и пласирање разних полуистина. Зарад креирања полуистине опредељују се незанемарљива средства. Са циљем да се „искриви слика“ и створи конфузија у којој ће постати тешко разазнати шта је истина. А ако ни то не успе, онда утицајним појединцима, означеним за претњу, следи већ виђени сценарио: оптужбе за издају, шпијунажу, крађу државних тајни, угрожавање националне безбедности, „психолошка мучења“ и све остало по редоследу.

    У низу источноевропских држава, предвођених НАТО јуришницима, у којима грађанско друштво посустаје, тај филм можемо ускоро гледати. Информисања јавности све мање ће бити, медија као корективних фактора ни толико. Оно кроз шта пролазе Вишински и Асанж представља и показну вежбу и упозорење за све остале. Није потребна транспаретност, нема места објективности. Само пропаганда. Као тридесетих година у Немачкој, као педесетих у Совјетском савезу.

    Тезе о „руском малигном утицају“ и „чинфлуенсу“, приче о системском пласирању дезинформација и масовном публиковању лажних вести само су димна завеса којом треба прикрити предстојеће непочинство. Са крајњем циљем да се убије слободно информисање као право и објективно новинарство као професија. Свако саопштавање истине биће проглашено издајом или шпијунажом, а да би се свакојаке ствари проглашавале државном тајном и вишим циљевима и да би се тако отворио пут за тешке злоупотребе: доношење одлука мимо институционалних процедура и без подршке народа.

    Ставови аутора не морају нужно да одражавају ставове редакције

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога