Београд+ 10°C
Ниш+ 11°C
Слушајте Sputnik
    Николај Краснов – руски неимар Србије, са сарадницима у Београду.

    Николај Краснов – руски неимар Србије

    Култура
    Преузмите краћи линк
    Сенка Милош
    0 262

    Пред очима српске јавности, у Архиву Југославије, изложена су дела руског емигранта Николаја Петровича Краснова, дворског архитекте са Крима који је под налетом Октобарске револуције преко Малте дошао у Београд и заувек променио његов изглед пројектујући монументална државна здања.

    Изложба „Николај Краснов – руски неимар Србије“ отворена је у Архиву Југославије на дан те установе, 21. јануара 2015. Представљено је више од 250 експоната, планова, скица, цртежа, идејних пројеката, већином оригинала. Први пут су се у јавности појавила оригинална дела Николаја Краснова, која се чувају у фондовима Архива Југославије и Историјског архива Београда.

    Милета Продановић, сликар и књижевник, о делу Николаја Краснова каже: „Београд је највећи део свог постојања био погранична постаја, често војни логор, а врло ретко престоница. Стицај историјских околности је одговоран што су га поједини европски стилови заобишли. Долазак искусног Краснова у Београд у великој мери је променио његов лик и приближио га историјском хоризонту европских престоница. Краснов је заслужан и за оно што бисмо данас назвали тотал дизајн, а прихватање идеје да се стручњаку повери осмишљавање комплетног изгледа објекта говори и о еманципацији српског интелектуалног слоја. Зато је његов опус за нас драгоцен. Николај Краснов заслужује улицу у Београду. Верујем да би Комисија за именовање улица и тргова имала слуха, ако до таквог предлога дође.“
    Милета Продановић, сликар и књижевник, о делу Николаја Краснова каже: „Београд је највећи део свог постојања био погранична постаја, често војни логор, а врло ретко престоница. Стицај историјских околности је одговоран што су га поједини европски стилови заобишли. Долазак искусног Краснова у Београд у великој мери је променио његов лик и приближио га историјском хоризонту европских престоница. Краснов је заслужан и за оно што бисмо данас назвали тотал дизајн, а прихватање идеје да се стручњаку повери осмишљавање комплетног изгледа објекта говори и о еманципацији српског интелектуалног слоја. Зато је његов опус за нас драгоцен. Николај Краснов заслужује улицу у Београду. Верујем да би Комисија за именовање улица и тргова имала слуха, ако до таквог предлога дође.“
    Изложба, коју су у децембру прошле године имали прилике да виде и Московљани, открива до сада непозната дела врсног архитекте и сликара.

    Поред оригиналних докумената, изложбу чине и материјали из Архива САНУ, Музеја Српске православне цркве, Народне библиотеке Србије, Музеја науке и технике и Задужбине краља Петра Првог.

    На идеју да представе рад Николаја Краснова у Србији аутори Ранка Рађеновић и Милан Медаковић, стручњаци Архива Југославије и Ђурђија Боровњак из Историјског архива Београда дошли су радећи  пројекат о руским лекарима, емигрантима у бившој Југославији. 

    „Дошли смо на идеју за пројекат о Краснову зато што се ближила 2014. година, 150 година од његовог рођења. Зато смо одлучили да, у сарадњи са Домом руске дијаспоре „Александар Солжењицин“ из Москве, у главном граду Русије и у Београду представимо и рад овог изузетног ствараоца. Било нам је важно да људима који годинама пролазе поред његових величанствених дела објаснимо ко је, када, како и зашто изградио управо такве грађевине“, каже Ранка Рађеновић.

    Миљеник цара Николаја II

    Николај Краснов је рођен октобра 1864. у Подмосковљу, а студије сликарства, вајарства и архитектуре завршио је у Москви. Држава је у дванаестогодишњем дечаку препознала велики таленат, послат је у престижну школу за сликарство, вајарство и архитектутру у којој школовање траје 10 година. Школа се плаћала, а Краснов је успевао да плати школарину тако што је учествовао на конкурсима и освајао награде. Када је завршио школу, држава га шаље у Јалту и тамо врло брзо постаје Главни градски архитекта.

    У Јалти уређује обалу, просеца канале, уређује улице, гради палате. Врло брзо постаје миљеник цара Николаја II, гради чувени Ливадијски дворац. Краљево окружење, велики кнезови, такође желе да имају раскошне палате, а све највеће и најлепше грађевине су његових руку дело. 

    После Октобарске револуције и Николај Краснов напушта Русију. Преко Турске и Грчке бродом 1919. године стиже на Малту. Са породицом живи у избегличком кампу и издржава се тако што приватним лицима ради аквареле за ситан новац.

    „Није познато како су за њега чули руски емигранти који су боравили у Србији, односно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, али Удружење руских инжењера и техничара га 1922. године позива и Краснов у априлу исте године стиже у Београд“,

    каже Ранка Рађеновић и додаје да велики архитекта одмах добија посао у Министарству грађевина, не као редовни чиновник, јер је страни држављанин, већ по уговору који се обнавља сваке друге године. После животарења у избегличком кампу на Малти, Краснов поново ради, у Архитектонском одељењу за монументалне грађевине, под српским именом Никола“, додаје Ранка Рађеновић.

    Рађање новог Београда

    Иако у лету живота, има 58 година, очигледна је радост у његовом стварању, он се просто размахује, сада може да покаже и своје искуство, а не само таленат.

    Занатско искуство и таленат Николаја Краснова потпуно мењају изглед Београда, али и дају печат мањим градовима у Србији. Краснов је пројектовао све најважније административне зграде у Београду, тадашње Министарство финансија, данашњу зграду Владе Србије и зграду тадашњег Министарства шума и руда, пољопривреде и вода, данашње Министарство иностраних послова.

    Затим пројектује зграду Архива Србије, која је прва наменски грађена зграда за архив на Балкану. Један од највећих пројектних и градитељских подухвата је изградња моста краља Александра I. Истовремено, Краснов се бави унутрашњом декорацијом Народне скупштине, уређује и парк испред Парламента.

    Уређује и Двор на Дедињу, те цркву Светог Ђорђа на Опленцу. Са групом уметника Краснов иде по српским средњовековним манастирима, копира фреске и ради предлошке за мозаике. Пројектује и мање монументалне објекте, зграду Поште у Панчеву, школе по Србији, а у Београду Коњичку школу претвара у позориште, садашње Југословенско драмско.

    У Књигу утисака један од посетилаца је написао: „Најискреније и најтоплије се захваљујем Архиву на овој предивној и изузетно важној изложби великана српске архитектуре, који нам је свој стваралачки дух оставио у аманет. Архив се овом изложбом показао као једна од најзначајнијих институција које чувају наше српско благо за будуће генерације. Класична архитектура ће живети и у будућности, јер је носилац културног идентитета једног народа.“
    У Књигу утисака један од посетилаца је написао: „Најискреније и најтоплије се захваљујем Архиву на овој предивној и изузетно важној изложби великана српске архитектуре, који нам је свој стваралачки дух оставио у аманет. Архив се овом изложбом показао као једна од најзначајнијих институција које чувају наше српско благо за будуће генерације. Класична архитектура ће живети и у будућности, јер је носилац културног идентитета једног народа.“
    Један од његових првих задатака у престоници била је заштита цркве Ружице на Калемегдану. Следи реконструкција Његошеве капеле на Ловћену, која је касније порушена ради изградње маузолеја.

    Краснов је обнављао и народно градитељство, између 1929. и 1930. године иде по Србији са групом уметника, скицира и обнавља куће. Учествује у реконструкцији врата Петроварадинске тврђаве.

    Пројектовање меморијалних објеката је посебно поглавље у његовом раду. Највећи и најважнији споменици подигнути у знак сећања на страдале српске очеве и синове, војничко гробље на Зејтинлику код Солуна и костурница на грчком острву Видо, његово су дело. Радио је и типске споменике за погинуле за отаџбину и спомен-чесме, неке су реализоване, а од неких су остали само пројекти. 

    Краснов је дао и идејна решења за одликовања, Орден Југословенске круне, Орден белог орла, Орден Андреја Првозваног. Многима је, уз Орден Светог Саве, и сам одликован.

    Мајстор детаља црта и неколико варијанти дијамантског броша за краљицу Марију. Све су пред посетиоцима изложбе у Архиву Југославије. Брош, направљен у Берлину, краљица Марија је била приморана да прода на аукцији у Лондону.

    Познат је по томе што се из сваког његовог плана или цртежа види чињеница да је невероватно обраћао пажњу на све детаље, до најситнијег
    Краснов је познат по томе што се из сваког његовог плана или цртежа види чињеница да је невероватно обраћао пажњу на све детаље, до најситнијег

    Намера аутора изложбе била је да покажу невероватну разноврсност рада великог неимара. Деведесет одсто радова су оригинали. Многи документи и скице се први пут показују јавности, укључујући и његова документа и заоставштину са Малте.

    Краснов је покушао да из Русије на Малту повуче своју уштеђевину, како би пристојно живео у избеглиштву, а сва сачувана преписка са државом представљена је на изложби. Најживописнији су  акварели из приватних збирки. Они прецизношћу четкице откривају велико искуство аутора, а разноликим бојама његов фантастичан креативни занос и моћ запажања сваког детаља.

    Мајстор детаља

    Припремајући изложбу, аутори су наилазили на бројна изненађења и чињенице које ни они, као добри познаваоци дела славног архитекте, нису знали.

    „Када смо тражили скице за лустере, први пут смо нашли различите варијанте лустера. У неким ранијим делима аутора који су писали о Краснову могли сте да нађете поједине радове, али открили смо нешто што у тренутку када смо кренули да радимо нисмо имали представу да постоји. Заправо, нисмо имали представу колико је плодан био Краснов, али открили смо га као врхунског цртача, уметника. Имате ситуацију да архитекта има задат пројекат и он то без проблема уради, а када треба да ради различите варијанте, он се нађе у невољи. Краснов је просто уживао у варијантама. Задати пројекат радио је у много примерака“, каже Милан Медаковић.

    „Из Музеја Српске православне Цркве добили смо аквареле објеката различите намене. Не само да смо их ми видели први пут, већ и јавност. Није се ни знало да постоје. Кад смо покуцали на њихова врата рекли су, нешто има, дајте да видимо. Добили смо свежњеве на којима је била прашина и завезан канап, знали смо да нису коришћени“, додаје Медаковић.

    Руски архитекта био је омиљен међу сарадницима у Београду, звали су га Чича Краснов. Сарађивао је са најзначајнијим именима српске архитектуре – Петром Поповићем, Драгутином Маслаћем, Момиром Коруновићем и Милицом Крстић. 

    Стручна јавност у Русији доживела је изложбу у Москви као откровење, зато што је његов рад у матици готово непознат. Разлог треба тражити у чињеници да се Краснов није радио у Москви и Петрограду. И поред административних перипетија, аутори су успели да у Москву донесу двадесет оригиналних дела Николаја Краснова. Отварању су присуствовали амбасадор Србије у Русији, Славенко Терзић, директор Архива Југославије, Миладин Милошевић, бивши амбасадор Русије у Србији, Александар Конузин и друге високе званице. Изложба је привукла велику пажњу медија.
    Стручна јавност у Русији доживела је изложбу у Москви као откровење, зато што је његов рад у матици готово непознат. Разлог треба тражити у чињеници да се Краснов није радио у Москви и Петрограду. И поред административних перипетија, аутори су успели да у Москву донесу двадесет оригиналних дела Николаја Краснова. Отварању су присуствовали амбасадор Србије у Русији, Славенко Терзић, директор Архива Југославије, Миладин Милошевић, бивши амбасадор Русије у Србији, Александар Конузин и друге високе званице. Изложба је привукла велику пажњу медија.
    „Познат је по томе што се из сваког његовог плана или цртежа види чињеница да је невероватно обраћао пажњу на све детаље, до најситнијег. И некоме ко није стручан јасно је шта треба радити. Најбољи пример су отисци које је радио за цркву Светог Ђорђа на Опленцу. У једној коверти пронашли смо отиске украса за краљевски сервис за ручавање, за дршке на есцајгу, шему за вез на салветама, чак и прстен за салвете, детаљи су доведени до савршенства“, каже Ранка Рађеновић.

    Краснов је до савршенства довео и сликарске радове. Исто као што је обраћао пажњу на детаље када је радио архитектонске планове зграда, тако је и сликао. На једном делу плана су цртежи по чијим се мерама изводе груби радови, а на другом акварел на коме се види како зграда изгледа споља. На шемама је  цртао људе, како би наручилац пројекта имао представу о реалним димензијама објекта.

    Николај Петрович Краснов, уметник који је својим делом обележио читаву епоху у историји Србије, преминуо је у Београду, децембра 1939. године. Сахрањен је на руској парцели Новог гробља у Београду. Дизајнирао је и свој надгробни споменик. 

    • Изложба докумената Николај Краснов – руски неимар Србије
      Изложба докумената "Николај Краснов – руски неимар Србије"
    • Изложба докумената Николај Краснов – руски неимар Србије
      Изложба докумената "Николај Краснов – руски неимар Србије"
    • Изложба докумената Николај Краснов – руски неимар Србије
      Изложба докумената "Николај Краснов – руски неимар Србије"
    • Изложба докумената Николај Краснов – руски неимар Србије
      Изложба докумената "Николај Краснов – руски неимар Србије"
    • Изложба докумената Николај Краснов – руски неимар Србије
      Изложба докумената "Николај Краснов – руски неимар Србије"
    • Изложба докумената Николај Краснов – руски неимар Србије
      Изложба докумената "Николај Краснов – руски неимар Србије"
    • Изложба докумената Николај Краснов – руски неимар Србије
      Изложба докумената "Николај Краснов – руски неимар Србије"
    • Изложба докумената Николај Краснов – руски неимар Србије
      Изложба докумената "Николај Краснов – руски неимар Србије"
    1 / 8
    Изложба докумената "Николај Краснов – руски неимар Србије"
    Изложба у Архиву Југославије отворена је до 21. маја. Прати је двојезични, српско-руски, богато опремљени каталог и ДВД на српском, руском и енглеском језику. После Московљана и Београђана, у мају, током Дана словенске писмености, моћи ће да је виде и становници Коломне, места где је Краснов рођен. У септембру се изложба сели у Ливадијски дворац, нажалост једини светски познат рад Николаја Краснова, место на коме су се у фебруару 1945. године састали Јосиф Стаљин, Винстон Черчил и Френклин Рузвелт, лидери земаља победница над фашизмом.

     

     

     

     

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога