Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Писаћа машина

    Дописник је први стигао

    © Flickr/ David Kutschke
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    Горан Петровић — ексклузивно за Спутњик (16)
    0 180
    Пратите нас

    Књига исправки (XIII)

    Дописник угледног престоничког листа Ј. Ј. Јовановић објавио је, током дугогодишње новинарске каријере, више од десет хиљада текстова. То је око педесет хиљада листова папира званог „пелир“, оног од танане врсте.

    Ј. Ј. Јовановић је пратио дешавања у свом граду, оближњој варошици, две нешто даље паланке, једној бањи и мноштву села. Укључујући и засеоке за које нису знали ни у општинској управи ни у пошти, једино их је у евиденцији имала пореска служба. Што би се рекло: парохија Ј. Ј. Јовановића била је велика. Све заједно око сто хиљада душа. И исто толико судбина. Било би то као да је у Београду у то доба радило десетак новинара. Истина, град и припадајуће подручје Ј. Ј. Јовановића нису били престоница у којој се сустичу догађаји од државне важности. Ипак је то унутрашњост земље. Време протиче спорије. А некада се уопште не креће, мирује као бара остала после велике поплаве, као вода мртваја, једва да испарава, не омаљује. У унутрашњости ни вест често није вест. Зато што сви одавно знају све о другоме, а много тога може и да се предвиди. Тамо се неки пут са поприличном сигурношћу и на рођењу може рећи шта све човека дан за даном очекује. Укључујући и то када ће да премине.

    Ј. Ј. Јовановића, међутим, ова предвидивост живота у унутрашњости земље није обесхрабрила. Уосталом, сматрао је он, све што се дешава у његовом граду — догађа се и у главном. Само мало учесталије и „другарскије“. Па и све што се дешава у Београду — дешава се у некој светској престоници. Наравно, учесталије и „господскије“ него у Београду. Зато је Ј. Ј. Јовановић још као млад новинар решио да се не предаје, важних вести има свуда, само их ваља препознати. Само ваља широм отворити „очице“. На крају крајева, ако се баш догоди да је дан „клот“, Ј. Ј. Јовановић није презао од тога да вест измисли препуштајући се машти, онако како ваљда пишу писци, претеривању склоно друштванце.

    У почетку каријере измишљене вести нису биле тако честе. По правилу то би био текст после викенда или празника, јер је тада дешавања мало. У бројевима исказано: пет-шест месечно. Али они су, ти измишљени текстови, испоставиће се, били убедљиво најчитанији. Шеф дописничке службе у престоничким новинама је у неколико наврата упозорио Ј. Ј. Јовановића да се врати у оквир новинарске професије. Једанпут чак није ни објавио његов чланак. Засула су га протестна писма читалаца, телефон је звонио, надређени уредник је шефу дописника сместа наложио да у првом наредном броју објави изговор. Нека нађе неко оправдање — Ј. Ј. Јовановићев чланак се није нашао у новинама грешком поште, курира, словослагача, штампарије… Иначе, тираж паде!

    Све је то охрабрило Ј. Ј. Јовановића. Измишљање му је постало привлачније од одлазака на локалне, досадне партијске састанке, радничке зборове, аматерске књижевне вечери у библиотеци, а посебно му је било привлачније од преписивања сувопарних саопштења о каквој комшијској свађи, ситној крађи или о одузетих десет грама „суве материје биљног порекла за коју се оправдано сумња да је…“ (такви су му извештаји редовно достављани од тамошње милицијске станице). Оно, истина је, није баш све било измишљено. Обично би Ј. Ј. Јовановић пошао од неког стварног догађаја, али већ после неколико уводних реченица није могао да издржи, почео би да додаје и приповеда ослушкујући „шапат“ инспирације. Напослетку би, уверљивости ради шта ли, уз текст приложио фотографију. На којој би увек био он. И која је на полеђини увек имала ако не подугачак, а оно китњаст потпис: „Ј. Ј. Јовановић, ваш дописник, у друштву расположених радника…“, „Ј. Ј. Јовановић присуствује свечаној церемонији уручења плакета приликом полагања заклетве…“, „Ј. Ј. Јовановић, представник седме силе, срдачно се рукује са…“, „Ј. Ј. Јовановић на отварању Дома културе, трећи у другом реду, седи одмах до…“ „Ј. Ј. Јовановић у новинарској ложи с пажњом посматра фудбалски турнир…“ Нема ли шта да се фотографише, онда би то била само његова слика, лице крупно кадрирано, као зачуђено, коса разбарушена, очи разрогачене, уста полуотворена… И нешто сведенији потпис на полеђини: „Ј. Ј. Јовановић је први стигао на лице места!“

    Мада је временом Ј. Ј. Јовановић престао да одлази на „лице места“. Схватио је да боље пише ако неком догађају не присуствује непосредно, већ је много важније да саслуша што више сведочанстава, да допусти да га „прожму“људске приче. У сваком случају, схватио је да после краћег размишљања, чешкања и колутања очима, пише понесеније иако није ни изашао из своје канцеларије-дописништва. Ах, какав је то осећај био: прсти не могу да стигну мисли, оловне квачице само бију, „штрикају“ словца… Бесконачна црно-црвена мастиљава трака се врти… Звонце на крају сваког реда радосно зврцка! Речи се нижу… Чланак расте. Разлистава се онако како танани лист „пелира“ израста између мрких ваљака писаће машине.

    Ваља додати, а то је вероватно од свега важније, Ј. Ј. Јовановић се увек трудио да његови текстови буду „позитивни“, да никога не оштети тим својим „прожимањима и домаштавањима“. Дописникова водиља била је жеља да помаже људима, не да их осуђује, прогони, понижава, тражи оно ружно у њима… Ко је он да то ради? Зар човеку и иначе није тешко? Свакоме и са самим собом и са другима! Шта фали да људи прочитају нешто лепо, нешто што даје наду, нешто племенито… Као да свакаквих гадости нема превише! И као да сви ми то не знамо… Питање да ли поступа етички јесте га мучило. Али, пре него што ће текст послати Ј. Ј. Јовановић би изнова лагано прочитао написано, оловком својеручно пагинирао странице, попушио цигарету и као да је у том диму што се вије тражио оправдање зашто свет представља бољим него што он уистину јесте. Ваљда га је тамо и налазио, јер би тада сам себи климуцнуо главом, пресавио би листове, адресирао коверат и отишао у пошту да чланак пошаље, страхујући да се не изгуби — увек препоручено.

    Каријера Ј. Ј. Јовановића почела је да гасне почетком деведесетих. Пре свега, измишљање вести више није била само његова специјалност. И други дописници као да су се утркивали како ће који догађај представити што невероватније. А и читаоци као да нису више тражили да прочитају нешто „лепо“. Ко је први почео, новинари или читаоци, за расправу је. Тек, новинарска водиља као да је гласила — што горе, то боље. Испоставиће се, онај ко не пише тако — тешко да ће преживети. Свестан да његови принципи нису више важећи Ј. Ј. Јовановић је све чешће седео за писаћом машином прстију запетих, али укочено наднесених над тастатуром, квачице нису више „штрикале“, мастиљава трака је мировала, звонце на крају реда се није оглашавало, танани лист „пелира“ се није помаљао између ваљака… Данима, седмицама, па месецима Ј. Ј. Јовановић није написао ниједан чланак. Тачно је и то — повремено би извукао бели лист из машине, узимао оловку као да последњи пут чита текст, пагинирио би прву страницу, запалио цигарету, али није имао шта да однесе у пошту и препоручено пошаље.

    Из уредништва угледних престоничких новина су га прво опомињали, телефон је звонио, шеф дописничке службе је хистерично викао, питао је да ли је он нормалан, шта он тамо ради када се све и свашта догађа, зна ли он да су ово „преломни“ тренуци, „историјска“ дешавања, сви су већ послали прилоге, а он мудрује као да није овде… А онда су и ти позиви постали ређи. Отказ је добио препоручено. У пошиљци је била и радна књижица, проглашен је за „технолошки вишак“, евентуална жалба није одгађала извршење решења… Нешто касније, поштујући несумњив допринос Ј. Ј. Јовановића тиражу новина, постигнута је нагодба. Дописник је превремено пензионисан, под условом да реч „превремено“ не спомиње и да он колико сутра напише текст у којем ће се „добровољно“ опростити са својим верним читаоцима.

    Ј. Ј. Јовановић је тог дана написао свој последњи чланак. Заправо, на листу „пелира“ је откуцао само наслов: „Дописник је први стигао на лице места“. И онда — ништа више. Ни реда. Ни речи. Ни слова. Без интерпункције… Лист је извукао из машине, уз њега је приложио још десетак сасвим празних листова. Запалио је цигарету као да текст изнова прегледа. Почео је да оловком пагинира странице, не желећи да се у редакцији збуне око редоследа. Предомислио се, па је свему додао још неколико празних листова, онолико „пелира“ колико је захватио од начетог риса папира. Све је то, читаву гутицу, једва пресавио. Још теже је угурао у адресирани коверат. А онда се још једаред предомислио и свему прикључио фотографију на чијој је полеђини руком написао: „Ј. Ј. Јовановић у тренутку дешавања!“ Слика је била од оних „зачуђених“, коса разбарушена, очи разрогачене, уста полуотворена…

    Овај његов последњи текст није објављен. Разумљиво. Ко још у новинама штампа белине. А није било ни протестних писама читалаца због којих се толике године довијао како да свет представи лепшим него што он уистину јесте. Наравно. Ко још може да верује у такве измишљотине. „Уживајући“ бедну превремену пензију Ј. Ј. Јовановић се повремено питао да ли је нешто прескочио, је ли својевремено могао још нешто да дода, напише. Од свега и свачега само га је то мучило… Занимљиво. Никад, баш никад се није замислио — да ли је можда требало да штогод одузме.

    © Горан Петровић

    Тема:
    Горан Петровић — ексклузивно за Спутњик (16)

    Слично:

    Шта се овде толико слави?
    Последња фиока
    Кап по кап
    Тагови:
    проза, ПЕН центар, Нинов награда, Горан Петровић, прича, писац, српска проза, литература, књижевност
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога