Слушајте Sputnik
    Шарл Азнавур и Лајза Минели снимљени пре 27 година

    Шарл Азнавур — човек који је знао

    © AP Photo /
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Дејана Вуковић
    0 240

    Када у времену музичке хиперпродукције стигне вест да је свет напустио један времешни музичар, при томе Јерменин, они за које добар звук почиње тек са репом или ар-ен-бијем може бити да неће ни обратити пажњу на име уметника који нас је напустио. А требало би.

    Он се звао Шарл Азнавур.

    И то треба знати.

    У уметности шансоне, а Шарл јој је служио готово осам деценија (са десет година је почео да пева), готово да није било јединственијег гласа и израза од дрхтавог тенора којим је овај певач крхке грађе и ужарених тамних очију приповедао своје музичке повести. А певао је о љубави, младости, боемству, пријатељу, Јерменији… И никад банално, у два-три тона или у две-три речи… Никад да се „одради“ да би могло да се заради… Зато што је сам себи био мера. Висока. За многе и данас недостижна.

    И то треба знати.

    Није Азнавур свој изузетни таленат исцрпео певајући у најпознатијим музичким храмовима, са великанима попут Едит Пјаф, Ива Монтана, Миреј Матје… Остварио се и као глумац у преко шездесет филмова, а улога по којој ће ући и у анале седме уметности несумњиво је главна рола у Трифоовом остварењу „Пуцајте на пијанисту“ из 1960. године. За углед је и епизода у Оскаром награђеном „Лименом добошу“, као и једна од главних рола у филму „Арарат“. Био је певач који је умео да глуми.

    Шарл Азнавур
    © Sputnik / Владимир Астапкович

    И то треба знати.

    Кроз Азнавурове песме смо сазнавали како су, кад престане љубав, у Венецији тужне и цркве и барке, како и „пријатељ са барикаде“ може да изда зарад политичке каријере („што се више попнеш ја све више паднем“), слушали смо и „гледали“ како се на италијанском југу подижу руке и пева молитва умрлој мами… И разумевали са колико сете и неког азнавуровског жала човек каже: „Јуче још имао сам двадесет година, а данас су моје љубави мртве и моји пријатељи ко зна где…“. И оно што се није дало разумети надоместио би тај баршунасти, сетни, јединствени глас.

    Шарл Азнавур је опевао најразличитија лица живота, стања душе и нијансе патње.

    И то треба знати.

    „Треба знати напустити сто у часу кад се на њему љубав сервира, треба знати отићи не правећи буку“, певао је у једној од најчувенијих шансона. И признао: „Ја то нисам умео, моје срце то није могло. Треба знати, али ја — нисам знао“.

    ​Шарл Азнавур је ипак успео: отишао је на правећи буку. Његово срце је то ипак умело.

    У дану његовог одласка постаје јасно да ће на неком столу на којем се сервира најбоље од музичког изобиља, Азнавурово место бити лако уочљиво. Из неког свог ћошка, као у песми, посматраће свет и „пиће своју бол“.

    Био је непоновљив уметник, он, његова звучна емоција којом је напајао генерације, његова љубав према Јерменији, његов глас који је био сама музика…

    Шарл Азнавур је био неко ко је знао.

    И то треба знати.

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога