Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Бернардо Бертолучи

    Чудесна ноћ Бертолучија и Јевтушенка у кафани код Мачка у Београду

    © AP Photo /
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    Културни кутак (92)
    0 350

    Мало је рећи да је Бернардо Бертолучи био велики редитељ! То је био човек који се није либио да даје суд о разним стварима, а нарочито о Америци и Холивуду. Иако је тамо живео и радио, његове опомене Американцима биле су директне: „Не можете доносити своју демократију тенковима и ратом. Суштина ваше политике је претња ратом, не смете то да радите“.

    Овако о недавно преминулом италијанском редитељу, творцу „Последњег кинеског цара“, „Малог Буде“, „Двадесетог века“, „Последњег танга у Паризу“, „Конформисте“ и других генијалних филмова говори филмски критичар и редитељ Божидар Зечевић, који је давне 1980. године имао прилику да Бертолучија упозна лично и да дочека јутро у његовом друштву у једној од београдских кафана.

    Бернардо Бертолучи је у Београду боравио два пута, на ФЕСТ-у. Први пут је у српску престоницу допутовао 1977. године поводом премијерног приказивања свог шестосатног филмског ремек-дела „Двадесети век“, а три године касније присуствовао је и београдској премијери свог филма „Месец“. Управо током те друге Бертолучијеве посете Београду, Божидар Зечевић је добио прилику и част да буде домаћин великом редитељу, али не само њему, него и великом руском и совјетском песнику Евгенију Јевтушенку.

    О целом том сусрету, околностима које су до њега довеле, као и о његовом завршетку, могао би се снимити одличан филм, с носталгијом констатује Зечевић.

    У то време наш саговорник је водио сусрете гостију ФЕСТ-а с новинарима, а пошто одлично говори и руски и италијански језик, није било нимало чудно што га је тадашњи први човек београдског филмског фестивала Милутин Чолић позвао да управо он буде домаћин двојици великих уметника. Задатак му је био да се побрине да се Бертолучи и Јевтушенко сусретну на неком тихом и удобном месту, далеко од радозналих новинара, и да им помогне у разговору, пошто је Јевтушенко говорио само руски језик.

    „Тада је у подруму ’Цвијете Зузорић‘ почео да ради приватни ресторан који је имао најбољи роштиљ у граду. Водио га је газда кога су звали Мачак. Питао сам га можемо ли да добијемо неку засебну просторију, Мачак нам је то средио и направио одличну вечеру. Седели смо ту целу ноћ“, прича Зечевић.

    Упознавање двојице уметника било је веома дирљиво. И један и други су с великим нестрпљењем и задовољством ишчекивали тај сусрет. Бертолучи се, присећа се наш саговорник, током разговора с Јевтушенком стално враћао на питање шта је то што човека нагони да пише поезију.

    „Бертолучи је почео као песник, написао је неколико збирки пре него што је почео да се бави филмом, због чега је био одушевљен због могућности да се сретне с Јевтушенком… Када се цела Бертолучијева породица преселила из Емилије Ромање у Рим, младић је почео да студира књижевност. Већ тада је објавио неколико песничких збирки и у Италији се прочуо као песник. Није ни сањао тада да ће једног дана постати филмски редитељ, али га је пријатељство с другим италијанским филмским великаном Пјером Паолом Пазолинијем, ког је упознао захваљујући свом оцу, веома брзо одвукло у свет филмске уметности. О томе је причао с Јевтушенком те вечери. Двојица људи који су знали један за другог и желели да се упознају причали су један другом своје животе. То су биле две културе, два света која су била и у прожимању, и у судару“, прича Зечевић.

    А правом филмском напетошћу овај сусрет је зачинила и лична прича домаћина, који је те вечери, седећи у кафани и преводећи разговор две песничке душе, све време ишчекивао да га позову из породилишта.

    Песник Евгениј Јевтушенко
    © Sputnik / Виталий Белоусов

    „Преводио сам и све време седео као на иглама, док ме нису позвали да ми јаве да ми се родила трећа кћерка. То је био 9. фебруар 1980. године. Тада није било мобилних телефона, оставио сам број у ресторану. Када су чули вест, Јевтушенко је скочио и рекао: ’Сад ћу да јој напишем нешто што треба да отвори за 20 година‘. Написао је поруку на салвети, Бертолучи је нешто дописао. Нашли смо коверту и залепили је, да би могла да отвори писмо када буде имала 20 година“, прича Божидар Зечевић, не откривајући садржај поруке.

    Несхватљиви спој Вердија, Фројда и Маркса

    Бернардо Бертолучи је, истиче наш саговорник, био прави, суштински Италијан, који је у своје стваралаштво унео најбољу италијанску традицију.

    „Сва његова велика дела, као што су ’Двадесети век‘, ’Последњи кинески цар‘, ’Мали Буда‘, структурисана су као опере, имају раскошни поглед на историју. Ту је и низ Бертолучијевих ранијих филмова, као што су ’Стратегија паука‘ и ’Конформиста‘. Може се рећи да је он духовни настављач италијанског веризма, духа Вердија у италијанској култури, као што је био и Лукино Висконти“, наводи Зечевић.

    Бертолучи је, истиче он, био један од ретких интелектуалаца на филму уопште, у великој мери захваљујући томе што је одрастао у породици интелектуалаца и што је од раног детињства био у контакту с књигама. Један од извора инспирације била му је и психоанализа, према којој се, додуше, односио и критички, а дружење с Пазолинијем, свеопшта клима којом је био окружен и друштвене промене чији је био сведок у младости подстакли су његов левичарски поглед на свет. „Тај немогући спој Вердија, Фројда и Маркса — готово је несхватљив“, наводи Зечевић.

    Велики редитељ је према Марксовом учењу имао лични, врло специфичан однос, а у другој половини живота ревидирао је многа своја становишта.

    „Подржавао је Комунистичку партију Италије, када је њом владао Енрико Берлингвер. Направио је филм ’Адио, Берлингвер‘, у којем је поставио неколико занимљивих питања. Он је одлазак Берлингвера доживео онако како ми тада нисмо знали, стајао је на једном брду много изнад нас и видео је да то у будућности више неће бити левичарска, најмасовнија друштвена организација у Италији. И она се на неки начин распала управо после Берлингверове смрти. Та Бертолучијева еврокомунистичка идеја почела је да бледи и да нестаје, заједно с њом Бертолучи је доживљавао трансформацију и постајао врло критичан према марксистичким изворима“, наводи наш саговорник.

    Чаробна кутија звана Кина

    У то време Бертолучи је почео да открива један други важан извор надахнућа, а то су Кина и Далеки исток.

    „Кина је за њега била једна велика чаробна кутија која се отвара. Открио је будизам, не као религију, него као филозофију, као поглед на свет. Он није био религиозан, иако је потицао из католичке фамилије и одгојен је као католички леви интелектуалац. Када је открио Кину и будизам, почео је да се хлади од свог атеизма, његов ’Мали Буда‘ је далеко од атеизма. Бертолучи верује у реинкарнацију Сидарте, тај филм је будистички више него иједан који сам ја видео у животу“, каже Божидар Зечевић.

    А нашег саговорника за Бернарда Бертолучија посредно везује и Кина, односно престоница Манџурије Чангчун, град у којем је италијански редитељ снимао „Последњег кинеског цара“.

    „Ја сада сваке године идем на по шест недеља у престоницу Манџурије, у којој постоји Институт за филмску анимацију. Тамо предајем. Ту се налази палата последњег кинеског цара, коју долазе да виде туристи. Ту је заиста живео Пу Ји у тренутку у којем је био марионетски владар, у време јапанске окупације. Он је живео у том златном звону, под апсолутном јапанском контролом као неки делукс империјални заточеник. Када је Бертолучи отишао тамо и видео палату, рекао је да све то делује доста скромно, да то није тако било. Рекао је да му требају царски двори и убедио Холивуд да плати да се сагради та палата онаква каква је била“, прича Зечевић.

    Према његовој оцени, „Последњи кинески цар“ је филм из којег зрачи дух Кине. Бертолучи је, напомиње он, једини странац који је разумео Кину управо зато што јој је посветио читав свој механизам интелектуалног сазнања. „Његова филмска имагинација, богата, оперска, вратила је тај дух старе Кине, много пре Жан Ги Муа, који нас подсећа на то да је Бертолучи био у праву“, наводи Зечевић.

    Бернардо Бертолучи је био изузетно раскошна и интересантна личност и човек који се никада није либио да даје судове о свему и свачему, а нарочито о Америци, напомиње наш саговорник.

    „Ништа му није сметало то што је живео у Америци и Холивуду да буде веома директан: ’Не можете доносити своју демократију тенковима и ратом. Не смете то да радите, то је суштина ваше политике — претња ратом‘, говорио је он“, наводи Зечевић и подсећа да је италијански редитељ стао у одбрану СР Југославије током НАТО бомбардовања 1999. године.

    „Био је један од људи који су то јавно говорили, и то на америчком тлу. Водио је, међутим, такав живот да су сви говорили: Ма, пустите, то је Бертолучи, он је склон скандалима и увек ће говорити нешто што је неодбрањиво. Изрелативизовали су ту његову подршку“, наводи Зечевић.

    Тема:
    Културни кутак (92)
    Тагови:
    књижевност, поезија, кафана, редитељ, филм, Орбита културе, ФЕСТ, Ђузепе Верди, Божидар Зечевић, Бернардо Бертолучи, Јевгениј Јевтушенко, Сигмунд Фројд, Карл Маркс, Италија, Србија, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога