Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Душко Радовић

    Mргуд који је изрекао све мудрости овога светa

    CC0 / Јавно власништво
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    2790

    Душко Радовић је годинама, из јутра у јутро, будио Београђане попут кафе с мало шећера. Растеривао им је сан извлачећи лепоту јутарњег неба из наслага градског смога, лечио им мамурлук смешом њихових слабости и недостатака, мирио супружнике изврћући на наличје њихове каприце и лоше навике, подсећао увек ужурбане родитеље да су и они били деца.

    Љубивоје Ршумовић
    © Sputnik / Дејан Симић
    Љубивоје Ршумовић

    Култни зборници текстова Душка Радовића „Београде, добро јутро“ 1 и 2, својеврсни омаж песниковом вољеном граду, објављени су недавно у новом руху у издању „Лагуне“. Реч је о избору текстова из култне емисије Првог програма Студија Б, насталих од јула 1975. до новембра 1976. године, и од априла 1977. до маја 1978. године.

    О томе колико су Београђани тих безбрижних седамдесетих година волели да се буде уз Душков дубоки и храпави глас сведочи и једна анегдота коју је с нама поделио песник Љубивоје Ршумовић, један од блиских пријатеља и сарадника Душка Радовића.

    „У то време често сам се возио трамвајем. Једном приликом слушао сам разговор двојице младића који су били на задњој платформи и размењивали утиске о некој девојци која их је претходне вечери обојицу одбила. Један од момака је прокоментарисао: ’Море, тврд је орах воћка чудновата, што би рекао Душко Радовић‘. У то време, све мудрости овога света говорио је — Душко Радовић“, уз осмех прича Ршум.

    Основна Душкова порука Београђанима била је апел да се сачува породица. Кроз све његове афоризме, наглашава Ршум, колико год да су иронични, провејава порука да је породица најважнија.

    „Та његова емисија је требало да буде, а и била је — ’Добро јутро, одрасли‘. Мало горко, мало слатко, али у сваком случају мудро. Душко Радовић је био човек од задатка, доста дисциплинован, мада је све радио у последњем тренутку. Устајао је у пет сати, у пола шест је већ био у Београђанки, седао за писаћу машину и до седам сати писао текст. Они који су радили с њим у Студију Б причају да је имао обичај да шета около по спрату и да није волео да га ико у том размишљању узнемирава“, прича нам Ршум.

    Душково обраћање Београђанима постепено је постајало све рескије, па је од првобитних поетизованих опсервација о сунцу и облацима изнад Београда, преко афоризама о радном човеку, мушко-женским односима и односима родитеља према деци, све отвореније ишао ка политичким темама и критици друштвених прилика у земљи која је на прелазу између две декаде остала без вишедеценијског неприкосновеног лидера.

    Успевао је да избегне гнев ондашњих политичара, све док једног јутра 1982. године у етар није изговорио реченицу: „Ако већ можемо и морамо без Тита, можемо и без свих других“.

    „Њега су политички скинули с програма, али су врло брзо увидели да су прекардашили, па су тражили од њега да се врати у програм. Иван Стамболић није био глуп човек, чак у тој реченици није ни препознао себe. Mогуће је да су то његови сарадници учинили у његово имe. Душко им је, међутим, одговорио да он не ради на дугме и да не могу да га искључе и поново укључе једним потезом прекидача“, сећа се Љубивоје Ршумовић.

    Душка Радовића је повлачење из култне емисије убрзо коштало живота. Недуго након одласка из Студија Б, београдски добри дух „из радија“ разболео се од запаљења продужене кичмене мождине. Након дуге борбе с болешћу и бројних операција, преминуо је 16. августа 1984. године.

    Како су Душко и Ршум открили један другог

    Душко Радовић се у животу Љубивоја Ршумовића први пут појавио посредно, захваљујући једној оловци с гумицом на врху, драгоцености какву је ретко који ђак у тадашњој Југославији поседовао.

    „Када сам био ученик трећег разреда, моја учитељица која је дошла у Љубиш на Златибор ме је натерала да напишем своју прву озбиљну песму. До тада сам писао пошалице и безобразне песмице, а она је тражила од мене да пишем о Златибору, ’најлепшој планини у Југославију‘. Послала је ту песму у Београд, у ’Пионирске новине‘. После неколико дана обавештен сам да сам као награду добио претплату на часопис, име ми је било одштампано на његовим страницама, а уз први примерак листа добио сам и графитну оловку с гумицом на врху“, присећа се Ршум.

    Тих раних педесетих година у Југославији се нису производиле такве оловке, а нису се ни увозиле. Игром случаја, редакција „Пионирских новина“ у којој је Душко Радовић тада био уредник, добила је неколико пакета тих оловака захваљујући хуманитарној помоћи организације УНРРА и одлучила да их поклања деци.

    „Нисам био једино дете које је добило ту оловку, али јесам био једини у Љубишу с таквим даром. То је на неки начин пресудило да почнем да се бавим писањем песама“, каже Љубивоје Ршумовић.

    Двојица песника су се први пут сусрела 1957. године у башти „Мажестика“. Ршум је тада био гимназијалац, већ му је неколико песама било објављено у „Књижевним новинама“. Једна од ствари које је понео са собом у Београд из Љубиша била је свешчица са стиховима које је желео да понуди „Просвети“, на чијем је челу тада био Стеван Раичковић.

    „Није био у канцеларији када сам дошао, па ме је секретарица упутила да одем испред ’Мажестика‘, где он пије јутарњу кафу. Отишао сам тамо. Стеву сам препознао по фотографијама. Поред њега је седео главати човек, сав озбиљан и намргођен. То је био Душко. Док сам причао Стеви ко сам, одакле сам дошао и зашто, Душко је узео мој рукопис и почео да га прелистава. Кад сам завршио разговор са Стевом, питао ме је да ли бих му дао рукопис да га емитује на Радио-Београду, у једној емисији за децу. Помало љутито сам му одговорио да ја не пишем за децу и покушао да узмем рукопис натраг. Не дајући ми свешчицу, Душко ми је одговорио: ’Немаш ти појма за кога пишеш‘. Та реченица ми и дан-данас одзвања у ушима кад узмем оловку да нешто запишем“, прича Љубивоје Ршумовић.

    Ршумови стихови су потом заиста били емитовани у радијској емисији за децу, мада он није био у могућности да то чује, јер није имао радио. Сведочанство о томе му је, ипак, редовно стизало у виду скромног хонорара, тако добродошлог гимназијалцу из унутрашњости.

    Намргођено лице као маска за велику душу

    Касније, када је Душко Радовић прешао на телевизију као уредник дечјег програма, позвао је Ршума да му буде један од сарадника.

    „Од Душка се могло много тога научити. Када је предлагао емисије, никада није чекао да му неко донесе текст, већ је сам давао предлоге. Када је уређивао ’Полетарац‘, правио је план за цео број тог огромног листа, а онда од нас сарадника наручивао песме, приче или нешто друго на одређену тему“, напомиње Ршум.

    Душко је, према његовим речима, имао дар да осети шта ко од његових сарадника уме и може да уради. „Тако би требало да се понашају уредници у новинама, часописима, на телевизији, да имају визију шта и како треба да се ради и да из свакога извуку оно најбоље“, сматра Ршумовић.

    Душка Радовића савременици памте као намргођеног, озбиљног човека. Такве су му и фотографије. А иза тог намрштеног лица, каже Ршум, крио се веома дружељубив човек.

    „Био је и врло критичан, није умео да лукави, да једно мисли, а друго говори. Сматрао је да је то наследио од свог оца Угљеше, који је био машиновођа. Отац му се школовао у Минхену и од Немаца научио да буде дисциплинован. Душко је често говорио да га тело не слуша, да зато ради све у последњем тренутку, под притиском. Али увек уради“, напомиње наш саговорник.

    Аутор песама попут „Плавог зеца“, „Страшног лава“, „Здравице“, радио-драме „Капетан Џон Пиплфокс“, телевизијске серије „На слово, на слово“ и других дела омиљених и некадашњој и садашњој деци говорио је да га највише инспиришу радост и необавезност детињства. Писање је за њега било једна врста игре, а игра је, како је говорио, борба против досаде.

    „Пре него што кренете да тражите срећу, проверите — можда сте већ срећни. Срећа је мала, обична и неупадљива и многи не умеју да је виде“, рекао је једном приликом вечни Душко Радовић.

    Тагови:
    песник, књижевност, поезија, телевизија, радио, Београде, добро јутро, Студио Б, Иван Стамболић, Душко Радовић, Љубивоје Ршумовић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога