Насмејем се у лице сваком ко ми каже да је Европа — обећана земља

© Фото : Marianne MenkeКористећи плес као уметнички израз Оникеку нуди публици причу о избегличкој агонији 21. века
Користећи плес као уметнички израз Оникеку нуди публици причу о избегличкој агонији 21. века - Sputnik Србија
Пратите нас
У оквиру главног програма 53. Битефа на сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта у Београду биће изведена представа нигеријског редитеља Кудуза Оникекуа „YUROPA“. Користећи плес као уметнички израз, Оникеку нуди публици причу о избегличкој агонији 21. века.

Представа прати одисеју тројице младих путника који се са обале своје домовине отискују ка непознатом. У овом комаду за три плесача и једног музичара, у средишту пажње су специфичне тешкоће и проблеми са којима се суочавају Африканци, а редитељ је открио за Спутњик колико се ова тематика њега лично тиче.

„Природно сам, што је нормално, у једном тренутку пао у искушење да сазнам како је питање миграција постало круцијални планетарни проблем. Нисам разматрао ову проблематику као политичку тему него као питање људскости“.

Нигеријски уметник се базирао на индивидуалне животе, појединачне изборе и људска права која су врло дискутабилна у данашњем свету.

© Фото : Marianne MenkeKомад за три плесача и једног музичара
Насмејем се у лице сваком ко ми каже да је Европа — обећана земља - Sputnik Србија
Kомад за три плесача и једног музичара

„У последње време ме веома интересује питање једнакости и утицаја. Aко желимо да видимо свет у ком влада једнакост — како дефинишемо ко има слободу да се по том свету креће, а ко не? Мислим на ствари као што су границе, визе, које ми постављамо како бисмо спречили неке људе да уживају одређене бенефите у којима уживају неки други људи без икаквих препрека. Да ли је ово питање економије, расе или историје? Не ради се о политици него о колективној људскости“, објашњава Оникеку за Спутњик.

Која је разлика када се избегличка агонија сагледава из западне, европске перспективе, и када на њу гледају саме жртве? Који сте лични печат дали овој представи?

— Не постоји људско биће које је рођено са идентитетом избеглице. Али када причамо о избеглицама и миграцијама у Европу, ту је увек присутна дехуманизација. Ми смо заправо скрајнути и одвојени од осталих. Можда нас ви не видите, али ми смо једнако људи као и ви… Сви заслужују да се крећу и да путују. Када баратамо терминима „мигрант“, „имигрант“, „избеглица“, заборављамо да се ради о људским бићима. Мислим да је то највећи проблем који Европа има.

© Фото : Marianne MenkeНигеријски уметник се базирао на индивидуалне животе, појединачне изборе и људска права
Насмејем се у лице сваком ко ми каже да је Европа — обећана земља - Sputnik Србија
Нигеријски уметник се базирао на индивидуалне животе, појединачне изборе и људска права

Да ли је Европа заиста обећана земља?

— Можда за Европљане јесте, али на мом континенту се не буде сви људи са идејом како да стигну у Европу. У питању је мањина која се упути на ово путовање. Ако узмете у обзир да у Африци живи око 1,5 милијарди људи, а на пут крене стотине или чак хиљаде њих, ови бројеви нису ништа већи од месечних миграција Европљана у Америку, Аустралију, Африку… У питању је само промена имена. Они нису мигранти него путници. За мене обећана земља не постоји нигде на свету. Само људи праве сопствене изборе трагајући за бољим условима, парама, каријером. И то је разлог због којег сви путују широм света. Сваком ко ми каже да је Европа обећана земља — утопија, ја се насмејем у лице јер сам ја оставио ту обећану земљу и вратио се кући. Знам добро зашто то кажем.

Где ће човечанство наћи своју утопију?

— По мом мишљењу, главна и основна ствар је да сви треба да се сложе и схвате да свет није униформисан. И да не постоји један критеријум — шта значи бити човек. Од постанка света сви играмо улогу сведока европске идеје цивилизације и напретка. Поставили смо то себи као модел на свим меридијанима — од Јапана до Америке. Сви следе идеју развоја Европе. А тренутно смо сведоци многих криза — хуманитарне, економске, политичке. Овако како ствари стоје, за све нас будућност ће бити црна. Земља ће нас уништити једног дана све заједно, без обзира на то које смо расе, пола, вере. Морамо да будемо свесни тога и покушамо да прихватимо једни друге без обзира на све различитости.

Верујете ли да уметност може да помогне да се превазиђу вишевековне верске, полне и расне нетрпељивости?

— Можда ћу звучати пристрасно, али верујем да је у цивилизацији са толико различитих култура, уметност јединствен вид изражавања свих нас, кроз поезију, музику, и сматрам да не можемо изразити наше различитости ако не говоримо о уметности. Ако је хуманост оно на шта смо фокусирани, ако је то оно што покушавамо да поправимо — нашу хуману страну, онда причамо о уметности, јер једна од ствари које људе може најдубље да дотакне је уметност. Спорт и политика раздвајају људе, религија раздваја људе. Једна од ствари око које се највише уједињујемо је одлазак на концерте. Тамо није важно да ли је неко бео или црн ако је добар музичар. За мене је то једно од места на коме осећам да има наде, осим ако не проводимо време кварећи то стање, а то се дешава када националистичке идеје на неки начин боје наше виђење уметности. Када говоримо о уметности у њеном најчистијем облику, ту нема разлика, нема боје коже, нема пола, нема сексуалног опредељења, нема национализма. Дакле, мислим да треба да се вратимо ономе што уметност чини уметношћу, што је чини тако чистом и тако дирљивом. Када се будемо томе вратили, верујем да има наде.

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала