Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 771
    Пратите нас

    Први металурзи су се појавили овде у 5. миленијуму пре нове ере, не у Шлезији, Француској, Шпанији или Енглеској. Све су то наши рођаци и сви су утицали на нас.

    Откуд Ђоковић, Михајло Пупин, Тесла? Те лале ничу из тог простора, без обзира да ли сте га уредили или не. Зато увек треба веровати у народ и поднебље коме припадате, сагласни су директор Археолошког института др Миомир Кораћ и начелних Археографског одељења Народне библиотеке Србије др Владан Тријић.

    Вера у народ, поднебље и - истраживање

    Као дугогодишњи истраживачи у археологији и археографији они су јединствени и у ставу да нема примитивних племена и да су сви народи паметни. И да поред вере у народ и своје поднебље треба имати веру и у процесе истраживања и проучавања прошлости јер они доводе до одговора на основно питање цивилизације: Kако постати бољи?

    Кораћ и Тријић истичу и да проучавање прошлости не значи ништа ако нам не помаже да се изградимо и да из историје треба увек извлачити поуку како добити бољег човека.

    „Важно је одлазити у прошлост због поука шта је основни задатак човека. Иако имате и падове и успоне, у крајњем збиру увек се иде напред. И из ове ситуације са короном човек би требало да узвуче поуку да буде бољи, да се не осећа супериорним у односу на природу или човека прошлости. Први људи су се појавили пре два милиона година у Африци. Тај човек праисторије је радио само два до три сата дневно. Ја данас позовем другара који у Лондону ради у ‘Еплу’. Петак је и питам га докле ради. Каже до 17 сати. Већ је 21 сат, он је још у канцеларији. Њему остаје од живота петак вече и субота, у недељу се већ спрема за посао. Да ли је то напредак? Корона нам је једна од опомена”, каже за Спутњик Миомир Кораћ.

    Нема примитивних народа

    Он примећује честе флоскуле да је неки народ овакав или онакав и наглашава да нема примитивних племена ни народа, да је и човек праисторије био итекако паметан.

    „Овде су пре 10.000 година живели људи који су можда били најпаметнији на планети. Човек Лепенског вира је ловио рибу и размножавао се и одједном је добио жељу да уради нешто што нико до тада није и направио је  прву монументалну европску скулптуру. Први металурзи су се појавили овде у 5. миленијуму пре нове ере. Не у Шлезији, Француској, Шпанији или Енглеској. Све су то наши рођаци и сви су утицали на нас. Откуд Ђоковић, Михајло Пупин, Тесла? Те лале ничу из тог простора. Без обзира да ли сте га уредили или не, увек нешто избије. Ђоковић је на сваком терену неприкосновен. Треба веровати у народ и поднебље коме припадате. Немојте да вам вид замагле тренутне ствари”, истиче Кораћ.

    Учите од свих предака

    Његов колега Владан Тријић примећују да у свету постоји тенденција да се историја брише, да се поједини периоди не проучавају.

    Владан Тријић
    © Sputnik / Дејан Симић
    Владан Тријић

    „Треба учити о својим прецима. Све то има везе са нама. Понекад они који су писали или читали књигу оставе запис о томе колико им је било тешко да раде уз свећу или да седе под дрветом или да је мушица слетела у мастило и разлила га. Имате такве детаље којима можемо да се обрадујемо. Или када човек 19. века чита књигу из 14. века и напише да му је била веома душекорисна иако је једва разумео. Све то оживљава причу и то је она драгоценост”, истиче Тријић, који је посвећен средњовековним рукописима.

    Писареве грешке и омашке су њему и његовим колегама најзанимљивије и драгоцене за реконструкцију историје нашег језика.

    „Гањајући све омашке писара које одступају од канона видимо како је он заправо говорио, размишљао и склапамо причу важну за историју језика. Највише информација сазнајемо посредно пошто нам ретко сами писари или илуминатори књига откију било шта о себи или о ономе ко је књигу наручио“, наглашава Тријић.

    Често се изненадите колико је човек прошлости пуно знао, запажа Кораћ.

    „Подсетимо се Александријске библиотеке са два милиона књига, њен данашњи пандан је 80 милиона. Конгресна библиотека или библиотке у Москви и Санкт Петербургу имају између 14 и 18 милиона књига. Ми нисмо достигли то знање. Ми трагамо за тим изгубљеним знањима, без обзира којом дисциплином да се бавите”, истиче Кораћ.

    Непрегледно поље истраживања

    Узбуђење и детиња радозналост нису напустили ни Кораћа ни Тријића који су деценијама са великим ентузијазмом посвећени истраживању прошлости, трагању за истином, настојању да открију тајне историје и склопе приче у драгоцен мозаик.

    Миомир Кораћ
    © Sputnik / Дејан Симић
    Миомир Кораћ

    „Никада се нисам пробудио да сам рекао: Јао, морам да идем на посао! Сваког дана одлазим на поље, неистражен простор који вас чека да нешто врло сложено дефинишете. Налазимо фрагменте које треба саставити и лепота је у том трагању. Као када би вам неко ставио повез на очи, ставио на брод или у авион, довео вас на неко место, скинуо повез са очију, уперио поглед ка небу и питао вас да дефиништете где вас је довео. Тако је са археологијом. Захтева аналитику и физичку припремљеност. Неки мисле лако је чистити гроб. После 20 минута се жале да им је отишао зглоб, а ретки су и лепи дани - или је страшно топло или толико дува ветар да киша пада хоризонтално”, говори Кораћ.

    Са ништа мањим узбуђењем и Тријић приступа свом истраживању старих рукописа.

    „Тек сам почео да радим у Археографском одељењу и старија колегиница ми је дала да пренесем рукописну књигу из 16. века. Сасвим обична рукописна књига, али мени су се тада руке тресле. Не од физичке тежине, већ од узбуђења при сусрету са старим предметом. Кад само помислите на све људе који су ту књигу припремили па који су је читали вековима, преносили, чували, да би она дошла до вас... Не може човек да остане равнодушан када помисли са колико људи се повезује само држећи једну књигу богате историје. Та радост се граничи са страшћу. Уме да обузме човека, да га залуди да о томе мисли по читав дан. Има оних који огуглају на такве тренутке, али и оних који остају живи и стално отворених очију трагају и испутују. Поље је неограничено за истраживања. Нама је свака књига драгоцена иако нема свака исти значај за нашу културу и историју, али све су део истог мозаика који морамо да склопимо да бисмо умели да сагледамо прошлост што је боље могуће”, каже Тријић.

    Прочитајте још:


     
    Тагови:
    археологија, Владан Тријић, Миомир Кораћ
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога