Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 783
    Пратите нас

    Када је неко 6. априла 1992. рекао да у Босни почиње рат, ми смо га почели, а потом смо, када је неко рекао 21. новембра 1995. године да је рат готов, једноставно склонили пушке. Као фудбалска утакмица: судија је одсвирао крај и ми смо завршили. Тај „судија“ зарад испуњења својих геостратешких интереса одређује треба ли да ратујемо.

    Овако писац Жељко Пржуљ из Источног Сарајева, чији је роман „Сами на свијету“ недавно овенчан наградом Централне градске библиотеке „Мајаковски“ из Санкт Петербурга, објашњава како види суштину крвавог сукоба три народа у Босни и Херцеговини деведесетих година.

    „Убеђен сам да је неко одредио да се то тако мора десити, јер нас је неко психолошки анализирао и проценио да смо склони томе да се побијемо између себе“, каже Жељко Пржуљ у разговору за Спутњик.

    Његов роман „Сами на свијету“, у којем приповеда о страдањима у рату у Босни током деведесетих година прошлог века, настављајући тиме да истражује болне теме из даље и ближе прошлости српског народа на том простору, награду библиотеке „Мајаковски“ је освојио у конкуренцији дела аутора из 25 земаља, са неколико континената, захваљујући електронским гласовима читалаца.

    Роман Сами на свијету Жељка Пржуља
    Приватна архива
    Роман "Сами на свијету" Жељка Пржуља

    Роман ће бити преведен на руски језик и изложен у библиотеци „Мајаковски“, која читаоцима нуди готово два милиона наслова. Такође, дело ће бити представљено читаоцима у Санкт Петербургу.

    Пржуљ каже да му је посебно драго што је пред читаоцима који су одлучивали о најбољој књизи писаној ван руског говорног подручја наступио под заставом Републике Српске.

    Како су браћа по улици постала крвни непријатељи

    „Сами на свијету“ је обимно дело, које се састоји из две целине, с поднасловима „Браћа по улици“ и „Незаштићени сведок“. Аутор нас у причу уводи упознајући нас с групом младих људи из једног сарајевског кварта, који заједно играју кошарку, а потом одлазе на концерт „Бијелог дугмета“. Истовремено, локални политичари расправљају о тривијалним кадровским решењима, док негде у свету једна група моћника кује планове о растурању Југославије и увођењу новог светског поретка.

    „Како се прича развија, моји јунаци, ти младићи, деле се у три међусобно зараћене војске, а ја пратим њихове судбине. Из објективних разлога, највише се бавим судбином оних који су били у српској војсци, а књигу завршавам исељавањем Срба из Сарајева после Дејтонског споразума“, објашњава аутор.

    Против кога ратујемо?

    Морамо ли ратовати, зашто ратујемо и против кога ратујемо, пита се аутор у овом роману.

    „Та питања се на подручју западно од Дрине постављају сваких 30, 40 година. Против кога ратујемо? Одговор је, нажалост, увек исти – против оних с којима смо ишли у школу и с којима смо одрастали. Сва три народа која тамо живе одлазе у рат да се бране, нико од њих не улази у освајачки рат. Бране се и Срби, и Хрвати, и Муслимани – од свих осталих. А кад се све то заврши, понашамо се, малтене, као да ништа није било, почињемо поново неки свој живот и чекамо да прође 30, 40 година, да бисмо поново ратовали...“, констатује аутор.

    Највећи противници рата су ратници

    Роман је заснован на истинитим догађајима, о којима Пржуљ приповеда из угла људи који, како каже, „роман никада неће прочитати, јер су или изгинули, или су учествовали у свему томе, па им он није потребан“. У грађењу приче користио је и сећања Добрице Ћосића, Николе Кољевића, генерала Луиса Макензија, Фрање Туђмана, новинске чланке о Слободну Милошевићу и преговорима у Дејтону.

    „Људи који су учествовали у овим догађајима обично хвале роман и говоре да је то права ратна прича са српске стране. Малопре сам, међутим, био са човеком из Београда који је прочитао роман и који ми каже да је ово прави антиратни роман. Дакле, то су два потпуно супротна мишљења о роману. Ја не умем то да дефинишем, писао сам онако како сам све то доживео. Ипак, то јесте антиратни роман, наравно, јер су управо ратници највећи противници рата. Рат започињу људи који не учествују у њему. Ја, као неко ко је рат доживео, одлично знам шта бих све морао да преживим у новом рату – погибије, смрзавање, блато... Ко то није доживео лако ће кренути у рат, јер ће бити негде у подруму. Не зна шта је страх. Не може да схвати како је то када стојите и чекате, знајући да десетоструко већи број људи креће на вас, а ви не смете да побегнете, јер су иза вас ваше жене, мајке, кћерке. Морате да стојите ту и да гледате лево и десно у оне који су поред вас и да на сваком од лица читате страх и ишчекивање“, прича Пржуљ.

    Страдање босанских Срба током 20. века

    Наш саговорник се у својим романима бави не само новијим ратовима на подручју Босне, него и свим ратним страдањима на том простору, пре свега Срба, у целом прошлом веку.

    „Мало сам се уобразио, покушавам да направим причу о ратовима 20. века које су водили Срби. То сам преписао од Добрице Ћосића. Написао сам роман о Првом светском рату, а тренутно пишем роман о Другом светском рату који би требало да повеже разне породице кроз 20. век“, каже Пржуљ.

    Кнез Лазар, илустрација Владимир Крстић Лаци
    © Фото : Удружење Добродетељ, Кнез Лазар, Владимир Крстић Лаци

    Роман „Рука анђела“, који су 2014. године објавиле „Новости“, привукао је велику пажњу читалаца. У овом делу Пржуљ је описао догађаје из Првог светског рата, на основу неколико прича које је чуо од потомака учесника у Сарајевском атентату, као и на основу прича из своје породице. Таквих прича, како каже, нема у историјским читанкама.

    „Ми слабо познајемо српску историју из Првог светског рата. Знамо четири војводе, две битке, повлачење и пробијање Солунског фронта, и то је то. Нико не зна шта се дешавало с атентаторима и њиховим породицама после атентата. У том роману је описан концентрациони логор у Добоју, први такав у Европи, у којем су лежали Срби из Босне и Херцеговине. Не прича се о томе шта се за време окупације дешавало у Србији. Ко су јунаци? Нико не помиње војводу Танкосића, војводу Вука, војводу Бабунског и многе друге. Ја сам све то повезао и направио причу. Историчари се не јављају, као ни књижевници, сви ћуте“, наводи Пржуљ.

    Нико не ради на помирењу народа у Босни

    Када је реч о односима три народа у Босни данас, аутор каже да се плаши да се поново не појави неко ко ће рећи: Почните!

    „И бојим се да ћемо ми почети, јер нико не ради на помирењу тих народа. Када се појави неки Србин у Федерацији, чим дође код федералних новинара, има два питања на која мора одговорити. Прво питање је да ли признаје или не признаје геноцид у Сребреници, а друго питање је за кога би навијао у утакмици репрезентација Србије и Босне и Херцеговине. Ко год одговором не испуни очекивања, одмах је непријатељ државе. Ми имамо своје мишљење о догађајима у Сребреници, о догађајима у спорту. Свако има право на своје мишљење, оно се не може наметати“, закључује аутор.

    Писац Жељко Пржуљ
    Приватна архива
    Писац Жељко Пржуљ

    Жељко Пржуљ рођен је 1964. године у Сарајеву, где је завршио основну и средњу школу и Грађевински факултет. Овај српски писац, песник и новинар у својим романима, збиркама прича и песама бави се историјским и савременим темама. Током рата у Босни био је борац и командир у Војсци Републике Српске и ратни дописник бројних листова у Србији и Републици Српској.

    До сада је објавио дела „Браћа по улици“, „Из Српског Сарајева“, „Деца са границе“, „Дабогда црк'о рокенрол“, „Наличје“, „Откуд ти овде“, „Последњи племићи“, „Незаштићени сведок“, „Између два потопа“, „Горштак у тенама“, „За тебе“ (збирка поезије за децу“, „ПТСП синдром“, „Седми два“ (роман за децу), „Последњи дани Гаврила Принципа“ (радио драма), „Рука анђела“ и „Владика“ (роман о животу Светог Василија Острошког).

    Тагови:
    Источно Сарајево, награда, писац, Босна
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога