СПУТЊИК СРБИJА
Сама на краjу света
Како да жена сама преживи у дивљини
Марина Галкина, ауторка књиге „Сама на крају света", путује самостално по неистраженим местима планете. Зову је „Младожења у сукњи", јер нема сваки човек снаге и храбрости да се упути на таква путовања. У интервјуу за Спутњик она је говорила о екстремном пешачењу по Чукотки, као и о томе како преживети сам у дивљини, чега се треба бојати у тундри и како се понашати при сусрету са опасним медведом.

Била сам део научне експедиције у тундри Јамал, у Усуријској тајги, на планинама и у пустињама Туркменистана, на ненасељеним острвима Јапанског мора.
Дивне успомене носим са планинарења, са путовања у Карелију, на полуострво Колу, на висораван Путорану, Кавказ, Алтај, Сајан, Урал, Кордиљере, Камчатку, у Чукотку, Јакутију, на Нови Зеланд, са скијања у хибинским и ловозерским тундрама, са клизања по Бајкалском језеру.
Путовање може бити грандиозније када сте сами него када путујете у друштву.
Сапутник мора бити психички и физички спреман, као и ви. Покушајте да таквог пронађете на три месеца! Да ли се бојим? Генерално – не. Друга ствар је што на путу можете, на пример, срести агресивног медведа. Када се јако уморите или вас нешто заболи, јављају се различите непријатне мисли, али то се ретко дешава.
Највише волим да путујем по Русији, јер овде је најлепша, дивља и невероватна природа.
Волим да прелазим велике, ненасељене просторе. У протекле три године имала сам три самостална путовања. Прешла сам Верхојански и Сунтар-Хајатски гребен, а такође и Чукотку.
Пролеће у Чукотки
Године 1998. остварила се моја давна жеља – препешачила сам Чукотку од југа ка северу и сама дошла до Северног леденог океана.
Одувек ме је привлачило то огромно поларно море. Романтика и дух Совјетског Савеза остали су тамо. Желела сам да сплаварим дуж дивље, пусте, неприступачне реке Пегтимел и да видим живот Чукчија. А главна ствар је искусити шарм и лукавост прелепе и сурове природе ове земље.
Чукотка - бескрајни хоризонти и пејзажи.
Током два и по месеца путовања срела сам чуваре ирваса само три пута. Остало време ишла сам потпуно сама, ноћ сам проводила у шатору. Да бисте преживели у овако дивљим условима, потребни су вам искуство и добра, проверена опрема.
Успела сам да мало осетим живот чувара северних јелена који живе у јарангама.
Осећај је као да сте у каменом добу. Врло су љубазни, симпатични, скромни, гостољубиви, са одличним смислом за хумор и увек су спремни да помогну. Возила сам се саоницама које су вукли пси, ишла у лов на китове и моржеве.
Јелени у Чукотки
Авионом сам летела из Москве до Анадира.
На ушћу Анадира саставила сам кајак и пловила. Нема свуда струје, па сам на неким местима вукла чамац. Затим сам прошла преко планина и превоја, па поново сплаварила. И тако више од хиљаду километара. На другом путовању по Чукотки кајак на надувавање је био тежак три килограма, тако да сам могла да га носим.
Немогуће је понети храну за неколико месеци.
Каша, млеко у праху, путер. Мој ранац на изласку из куће био је тежак 35 килограма, а поред хране, ту су и опрема, две вреће за спавање, горионик, боце за гас, штап, прибор и кајак. Наравно, успут идем у риболов, али ипак морам понекад и да гладујем.
Једном сам, седећи поред ватре на обали реке, 60 метара од мене, угледала медведа.
Дошао је да лови рибу. Имала сам среће што је звер била дебела и лења. Када је чуо куцкање ножа о чинију (из претходних експедиција знам шта треба да радим кад је у близини медвед), ушао је у воду и препливао на другу страну.
Упознати медведа и два младунца није било тако пријатно као упознати усамљеног мужјака.
Без шале са мамом. Добро је што сам са собом имала светлећу гранату, то ми је дало бар мало самопоуздања. Најпре сам одлучила да се сакријем иза грма. Још нисам ни успела да поставим шатор, није ни било посебних трагова мог боравка. Постојао је трачак наде да ће предатори само проћи. Одједном видим како се крећу назад, ноге су ми дрхтале! Очигледно су осетили мирис човека.
Рт Дежњов, Чукотка
Најгора ствар у тундри није сусрет са медведима, већ лоше време.
Или кад вам понестане хране и не можете да уловите рибу. Заиста је могуће умрети од глади. Срећом, то ми се никада није догодило. Чим ми би нестало залиха хране, на најчудеснији начин срела бих чуваре ирваса или рибаре Чукче.
Становници Чукотке: Пафин
Становници Чукотке: Мрмот
Становници Чукотке: Сиви кит
Замислите да сте сами већ три недеље, остало је мање од килограма хране, ноћу је шатор прекривен снегом, ледени ветар одузима енергију, а најближе насеље је удаљено више од 300 километара! Тешко је то описати речима.
Морате схватити да не постоји веза са спољним светом.
Немам телефон, ослањам се само на себе, али има и плусева, то ме покреће, јер схватам да немам права на грешку.
Године 2018. остварила сам још један мој сан – прешла сам Чукотку од запада ка истоку и стигла до Рта Дежњова.
Путовање је трајало три месеца, 1.800 километара, од чега само 400 аутостопом, све остало сам прешла пешке и сплавом.
Невероватно лепи, разноврсни пејзажи планинске тундре, поглед досеже веома далеко.
Клима је сурова, са јаким ветровима, а снег тамо може пасти и лети. Међутим, главно је да је у Чукотки сачуван дух пионирских геолога и романтизма. То ми причињава велико задовољство. Овде осећам стварни живот!
Пролеће у таjги
На путовањима много снимам и покушавам да створим ефекат као да је посматрач присутан.
Желим да гледаоци мојих филмова са мном прођу све недаће путовања и уживају у његовој лепоти. Важно ми је да покажем лепоту наше природе, како се превазилазе потешкоће, победу и чврстину духа.