Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Навијачи Србије у Вухану, Кина, током утакмице против Шпаније.

    Од еуфорије до очајања: Зашто спортисти морају да буду све оно што ми нисмо

    © REUTERS / JASON LEE
    Светско првенство у кошарци 2019
    Преузмите краћи линк
    Пише
    Светско првенство у кошарци (241)
    2314
    Пратите нас

    На почетку првенства били су надљуди, најбољи тим у историји кошарке, бољи од „дрим тима“, понос Србије, а данас су, после два пораза од јаких екипа, највећи губитници и издајници у српској историји. И није нам први пут да „хероје“ нације претварамо у „националну катастрофу“.

    Претерано ковање у звезде наших спортиста, у конкретном случају — кошаркаша, да би их после (не)очекиваних пораза преко сваке мере „пљували“, за клиничког психолога Александру Јанковић је — увек иста прича.

    Јанковићева за Спутњик каже да кад год постоји нека утакмица везана за национални понос и достојанство, а која би требало да буде показатељ да смо ми најјачи на свету, код навијача постоје превелика очекивања.

    А кад год постоје превисока очекивања, онда је, наравно, све испод испуњења тих очекивања — пораз, додаје она.

    „Лични пораз“ посматрача

    „Постоји тај механизам идеализације на почетку, где смо ми савршени, не може нам нико ништа и слично, а кад се догоди ово што се догодило, онда дође до девалуације и онда смо најгори. Тачније, све је то пренето на играче и тим. Они су криви. Цела нација их сад пљује и разапиње“, напомиње Јанковићева.

    Она сматра да је та врста неумерености и тражења од другог да осмисли ваш живот неадекватна, без обзира што је реч о националном тиму, јер не можемо усмерити сву своју енергију да неко други донесе бољитак нашем животу.

    Јанковићева додаје да би требало размишљати о томе да постоје неке околности које доводе до тога да се не оствари циљ и због тога нема никаквог разлога да се оптужује цео тим „као да су они намерно саботирали читав процес“.

    © Фото : fiba.basketball
    Селектор репрезентације Србије Александар Саша Ђорђевић после пораза од Аргентине у четвртфиналу

    Увек кад су људи незадовољни собом и својим постигнућима, а реч је о особама неразвијеним у психолошком или духовном смислу, они очекују од других да ураде нешто што ће и њих учинити славним, сматра саговорница Спутњика.

    „Није проблем ни са кошаркашима ни са Новаком то што они изгубе, него што тиме, у ствари, сваки од тих навијача преживи лични пораз, иако у целој причи тешко да је учествовао. Као да нема границе у том односу, јер ваше жеље у том односу морају да буду нешто што је реалност. Мислим да је то веома лоше“, истиче саговорница Спутњика.

    Упис у „Листу славних“

    Наравно, навијачи су увек некритични, наглашава Јанковићева и додаје да је претерано „пумпање очекивања“ створило притисак на кошаркаше, јер „то није била само еуфорија, него и огроман притисак на репрезентацију да она сада буде све оно што ми нисмо“.

    Према њеним речима, ми се од других народа који спорт доживљавају као разоноду разликујемо зато што спорт доживљавамо као смисао живота, односно резултати наших спортиста постају смисао нашег живота.

    „Кад победе, онда нам је живот одједном лепши. Додуше, то се обично изражава кроз пиће, лудовање по граду… Свако од тих људи који у животу не осећа да је на било који начин у доброј позицији да буде победник, овако добије пет минута славе, може да се ’упише‘ у листу славних и да преко друштвених мрежа прозива све друге“, објашњава Јанковићева.

    Навијачи се на тај начин заправо понашају доста контрапродуктивно.

    „Та врста притиска на спортисте који су свакако урадили све што су могли је просто лоша. Што се каже: ’Не узнеси се у победи, али немој ни да очајаваш у поразу‘. И то би било јако корисно“, закључује Александра Јанковић.

    Тема:
    Светско првенство у кошарци (241)
    Тагови:
    Александра Јанковић, кошарка, Светско првенство, кошаркаши, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога