Слушајте Sputnik
    Наука
    Преузмите краћи линк
    3455
    Пратите нас

    Тим научника из Велике Британије и Бразила у два експеримента левитирао је помоћу звукова лаке, полистиренске лоптице које су лебделе у ваздуху све док су звучни таласи емитовани. Експеримент је поновљен у Бристолу.

    Ови звучни таласи, нечујни за људско ухо, створени су усклађивањем рада три ултрасонична трансдуктора – справе која електричну енергију конвертује у звучну и на тај начин се ствара стојећи (непокретни) звучни талас са ефектом да поништава силу гравитације у локализованој области. Све ове студије указују да је левитација кроз манипулацију звучним таласима могућа, и да постоји више начина да се то уради, пишу „Новости“.

    Када је „камење ходало“

    Футуристички делује, али се може замислити да једнога дана за изградњу вишеспратница неће бити потребни кранови, јер ће се сав материјал допремати кроз ваздух и подизати на потребну висину подешавањем звучних таласа на одређену фреквенцију, или у комбинацији са снажним електромагнетним пољима, па ће градња подсећати на чаролију изведену уз помоћ „чаробног штапића“.

    Баш налик оној какву је арапски историчар Ал-Масуди описао у 10. веку, говорећи о изградњи пирамида. Он описује поступак градње тако да је „магични папирус“, исцртан одређеним симболима, постављан испод камена а онда је камени блок ударен металном шипком, након чега се подизао у ваздух.

    Он се затим кретао једном поплочаном путањом, стазом која је са обе стране била опасана металном оградом. Громада је тако могла да превали око педесет метара, па се спуштала, да би се затим поступак понављао све док је градитељи не би поставили на место.

    Xрам Уксмал
    © CC0 / pixabay
    Xрам Уксмал непозната раса људи подигла тако што су користили пиштаљке да би покретали и уграђивали камене блокове.

    На Јукатану тако се каже да је храм Уксмал непозната раса људи подигла тако што су користили пиштаљке да би покретали и уграђивали камене блокове. Код Грка, Зевсов син Амфион је исто то постизао свирајући на лири.

    Тајна Коралног замка

    Едвард Лидскалнин је 1912. godine бавио се израдом ручних секира у Орегону, а десет година касније преселио се на Флориду, 30 миља од Мајамија.

    Линдскалнин је био самозвани инжењер, познат и по развоју теорија о магнетизму, направио је масивни Корални замак од хиљаду тона камена које је потпуно сам резао, обликовао, уметнички украшавао, подизао и уграђивао у комплекс.

    Корални замак је од 1984. године заведен у Националном регистру историјских места у Америци.

    Корални замак - Флорида
    Едвард Лидскалнин је био самозвани инжењер, познат и по развоју теорија о магнетизму. Направио је масивни Корални замак од хиљаду тона камена које је потпуно сам резао, обликовао, уметнички украшавао, подизао и уграђивао у комплекс.

    Осим што је био болешљив, Литванац је био висок једва око метар и по и тежак педесетак килограма, па је питање како му је овакав подухват пошао за руком. Умро је 1951, у 64. години, и тајну је са собом однео у гроб.

    Материјалу употребљеном за зидове и куле треба додати још око стотину тона камена обрађеног као намештај и уметнички предмети, затим обелиск тежак 28 тона, зид који окружује замак висок 2,5 метра од великих камених блокова, сваки тежак по неколико тона, а поврх свега огроман месечев срп од једног комада камена. 

    Говорио је да зна како да се наштимује на „музику звезда“. Да се служио звучним таласима да би изазвао акустичку левитацију, никада није рекао, али се наводи једна његова изјава познаницима: „Ја сам открио тајне пирамида и изнашао сам како су Египћани и антички градитељи у Перуу, Јукатану и Азији, са само примитивним алатом, подизали и постављали на место блокове стена који су тежили много тона“.

    Концерт за камену громаду

    О томе да вештину акустичке левитације још чувају мистици на Далеком истоку постоји више анегдотских прича, међу којима је она о извесном доктору Јарлу, Швеђанину, којег је Енглеско научно друштво 1939. године послало у Египат. Тамо га је пронашао његов пријатељ из студентских дана, Тибетанац, и замолио да хитно дође на Хималаје како би лечио остарелог ламу.

    Јарл је на Тибету присуствовао грађевинским радовима на стрмој литици, високој 250 метара, без прилазног пута, и видео када су свештеници са 13 бубњева и шест труба, испод ње, опколили у полукругу велики камени блок, почели да певуше, ударају у бубњеве и дувају у трубе. Убрзавањем темпа, стена је почела да се тресе, затим се подигла у ваздух и „допловила“ до врха литице.

    Дневно су на тај начин могли да уздигну шест таквих громада. Доктор је не само видео, него и снимио призор камером, донео филмове и предао их Енглеском научном друштву, које је на њих ставило ознаку „строго поверљиво“ – и више се никада нису појавили на светлу дана. Једини извор за ову сторију је књига Јарловог пријатеља, шведског инжењера Хенрија Кјелсона „Изгубљена техника“ и цртежи које је др Јарл начинио. Након овога, почео је Други светски рат, Кинези су окупирали Тибет и од тада нема помена о оваквој пракси.

    Када је реч о конструкцији пирамида, готово истоветну причу, али као легенду, забележио је Дезмонд Лесли у Египту, где се затекао као пилот РАФ-а у току Другог светског рата. Њему су испричали да су групе свештеника певале испред камених блокова, подижући их левитацијом на висину. Горе су стајали радници који су с лакоћом прихватали блокове тешке по неколико тона и лаганим покретима их стављали на предвиђено место. Због тога нису били потребни насипи, платформе, ужад и друга средства за градњу

    Прочитајте још:

    Тагови:
    наука
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога