Слушајте Sputnik
    Наука
    Преузмите краћи линк
    13410
    Пратите нас

    Kaкo је одмицало геолошко раздобље девона, на Земљи је изумирало све више бића, што је пре 359 милиона година кулминирало у једном од највећих масовних изумирања у историји наше планете. Научници су сада утврдили да узрок томе не морају бити неке локалне појаве. А можда прави кривац чак не долази из нашег Сунчевог система.

    Нова студија, коју је водио астрофизичар Брајан Филдс са Унзиверзитета Илиноис, указује на то да је овај помор могао да изазове свемирски феномен –  експлозија умируће звезде која је од нас удаљена више десетина светлосних година.

    Свемир се меша у наш живот

    До сада се сматрало да су масовно изумирање у девону могли покренути локални геолошки узроци, попут разорне вулканска ерупције или удар астероида који је дошао из Сунчевог система. Међутим, изумирање на нашој планети могао је узроковати и свемирски догађај који се одвио на великој удаљености од наше планете, пише Сајенс алерт.

     

    Сунчев систем, експлозија супернове
    © Фото :
    Сунчев систем, експлозија супернове

     

    „Наша студија говори о томе да живот на Земљи не постоји изоловано. Ми смо становници свемира и свемир интервенише у нашим животима. Често то чини неприметно, али понекад може деловати разорно“, рекао је Филдс.

    Астрофизичари су у новој студији истраживали могућност да је драматични пад озона у касно девонском раздобљу узроковала супернова, а не ерупција вулкана или епизода глобалног загревања.

    Они сматрају да је снажна експлозија звезде која је од нас удаљења неких 65 светлосних година могла имати катастрофалан учинак на озон у атмосфери наше планете.

    Смртоносни космички зраци

    Хипотезе да би супернове могле покренути масовно изумирање на Земљи датирају још из педесетих година прошлог века, а стручњаци су у новије време израчунали „зону смрти“, односно удаљеност при којој таква експлозија може уништити живот на другим свемирским телима. Проценили су да супернова може имати смртоносан учинак у кругу од 25 до 50 светлосних година.

    „Супернове су извори екстремних ултраљубичастих, рендгенских и гама зрака. Оне стварају космичке зраке, односно атомска језгра високе енергије“, наводе научници у студији.

     

    Светло супернове SN 2014J у суседној галаксији М82
    Светло супернове SN 2014J у суседној галаксији М82

     

    Ти космички зраци, тврде астрофизичари, могу уништити озонски омотач и проузроковати дуготрајно оштећење у животним облицима унутар Земљине биосфере – што отприлике одговара губитку разноликости и деформацијама древних биљних спора пронађених у стенама старим отприлике 359 милиона година, преноси Индекс.хр.

    Наравно, то је за сада само хипотеза. Тренутно нема неких снажних доказа који би могли потврдити да је далека супернова узроковала масовно изумирање касног девонског раздобља. Осим једног потенцијалног – специфичних радиоактивних изотопа.

    Плутонијум 244 и самаријум 146

    Научници који се баве истраживањем утицаја супернова на живот на Земљи потражили су на нашој планети радиоактивне изотопе који су се могли да стигну до нас једино путем експлозије звезда.

    Један изотоп, гвожђе-60, био је темељ многих таквих истраживања, а нађен је на бројним локацијама на Земљи.

    У контексту касног девонског изумирања, Филдс и његов тим утврдили су да би њихову хипотезу могли потврдити други изотопи: плутонијум 244 и самаријум 146.

     

    Супернова
    © Фото : НАСА
    Супернова

     

    „Ниједан од ових изотопа се данас не појављује природно на Земљи. До нас могу доћи једино путем козмичких експлозија“, рекао је астроном Женгхај Лу са Универзитета Илиноис.

    Другим речима, ако научници успеју да пронађу ове изотопе у стенама касног девонског раздобља, имаће доказ да је умирућа звезда узроковала помор на нашој планети.

    Џиновска звезда која би требало ускоро да експлодира

    Од почетка ове године, многи астрономи били су заокупљени необичним затамњењем дивовске звезде Бетелгез, за коју се сматра да би ускоро (у релативном смислу – може проћи још стотине или хиљаде година) могла експлодирати.

    Када дође до супернове, Бетелгез би могао на неколико недеља или чак месеци снажно да засија на нашем небу, па можда чак засени и сјај Месеца.

    Срећом по нас, Бетелгез је од Земље удаљен око 725 светлосних година, те бисмо се у случају супернове нашли изван „зоне смрти“ која се простире унутар 50 светлосних година од експлозије. Супернова Бетелгеза би у том случају једноставно била занимљив догађај и изузетно фасцинантан небески спектакл.

     

    Супернова - звездана експлозија
    © NASA . ESA/Hubble, S. Geier
    Супернова - звездана експлозија

     

    Шта је с другим оближњим суперновама?

    До сада, у целој познатој историји човечанства, није забележена ниједна супернова која се догодила на удаљености између 50 и 100 светлосних година. Задња оком видљива супернова (Супернова 1987А) догодила се 1987. године, а била је од нас удаљена око 168.000 светлосних година, пише Ерт скај.

    Пре тога, последњу супернову документовао је Кеплер 1604. Та експлозија се збила на удаљености од 20.000 светлосних година. Мада је била видљива и по дану, није имала никакав утицај на живот на земљи.

    Прочитајте и:

    Тагови:
    астрофизика, супернова
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога