Слушајте Sputnik
    Наука
    Преузмите краћи линк
    53440
    Пратите нас

    Један од основних закона физике, које је Ајнштајн поставио пре више од 100 година, јесте да постоји крајња брзина, преко које ништа не може да се креће. Брзина светлости. Та максимална брзина, 299.792.458 метара у секунди, је брзина којом све честице без масе путују кроз вакуум свемира.

    Ако имају масу, могу се само приближити (али никада достићи) ту брзину. Максимала брзина кретање кроз средину која није вакум, мања је од брзине светлости у вакуму.

    Како онда можемо да видимо објекте у нашем универзуму, који су настали нешто после Великог праска пре неких 13,8 милијарди година, а који су удаљени до 46 милијарди светлосних година од нас? Како су успели да се за 13 милијарди година удаље 46 миљарди светлосних година, као да су путовали брзином која скоро 4 пута већа од брзина светлости?

    Морамо се вратити мало у прошлост, пише Драган Танаскоски за Астрономски магазин. Пре Ајнштајна, гравитација је била њутновски појам. Према Њутну, простор и време су били апсолутни, а не релативни ентитети. Гравитациона сила привлачења између било које две масе морала је да се шири бескрајно брзо, уместо да је ограничена брзином светлости.

    Као што су докази јасно показали, Ајнштајнова општа теорија релативности говори нам да је простор закривљен масом и енергијом а тај закривљени простор одређује кретање масе и енергије. Ова нова концептуализација гравитације и самог ткања простора и времена донела је са собом још једно откриће: чињеница да ткање Универзума, иако је свуда попуњено приближно једнаким количинама материје и енергије, не може бити статично и непроменљиво.

    Уместо тога, како су посматрања још 1920-их почела дефинитивно да показују, постојала је систематска веза између удаљености објекта од нас и померању светла тих објеката ка црвеном делу спектра. Тиме је откривено ширење васионе. Наравно, независно од ширења, галаксије се крећу једна у односу на другу, али брзинама реда стотину или хиљада километара у секунди. Нпр. Млечни пут се креће брзином од око 600 километара у секунди, заједно са кластером у коме се налази ка Великом атрактору. Ипак, када гледамо црвене помаке удаљених галаксија, они одговарају много много већим брзинама удаљавања.

    Астрономи су брзо схватили да се удаљење галаксије не крећу тим великим брзинама удаљавања, него да се само ткање свемира шири, носећи са собом галаксије. Као рецимо суво грожђе у тесту које расте. Док тесто расте грожђе се помера, али не у односу на тесто. Тако да се ни галаксије не померају у односу на простор, осим кретања под дејством локалних гравитационих утицаја.

    Удаљене галаксије емитују светлост својих звезда, коју ми видимо тек када светлост стигне до наших очију после дугог путовања кроз универзум. Али не Њутнов универзум, него кроз Ајнштајнов универзум који се шири.

    Прве звезде и галаксије настале су неколико стотина милиона година после Великог праска (у међувремену инфлација је била завршена), тако да њихова светлост коју сада ми видимо у дубокој инфрацрвеној светлости, кренула је ка нама као ултраљубичаста светлост. Шта толики померај боје (фреквенције) светлости значи? Шта каже рачуница? Каже да се те галаксије удаљавају од нас знатно већом од брзине светлости. Али да се налазимо у тој удаљеној галаксији, видели бисмо да се галаксија не креће надсветлосном брзином него неком уобичајеном брзином од 1 одсто брзине светлости или мање.

    Сам простор се шири, и то чини огромну већину црвеног помака који видимо. А простор се не шири неком конкретном брзином; шири се брзином по јединици удаљености: врло различитом врстом брзине. Када видите бројеве попут 67 километара у секунди Мпц или 73 илометра у секунди Мпц (две најчешће вредности које су астрономи измерили), то су брзине (у илометрима у секунди) по јединици удаљености Мпц (Мега парсек је око 3,3 милиона светлосних година).

    Ограничење „ништа се не може кретати брже од светлости“ односи се само на кретање масе кроз свемир. Брзина којом се сам простор шири – брзина по јединици удаљености – нема огранчење максималне вредности.

    Иако је од Великог праска прошло 13,8 милијарди година, због надсветлосне брзине ширења универзума можемо да посматрамо светлост објеката који су од нас удаљени 46,1 милијарду светлосних година. Што значи да је пречник видљиве васионе око 92 миљиарде светлосних година.

    Из надсветлосног ширења простора теоретски физичари су дошли на идеју надсветлосног погона. Локално ширење и скупљање простора које би померало мехур простора у коме би био властити инерциони систем унутар кога се налази брод који стоји и није изложен силама убразања нити ограничењима максималне брзине материје, преноси „Национална географија“.

    Тагови:
    брзина, универзум
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога