Слушајте Sputnik
    Наука
    Преузмите краћи линк
    0 537
    Пратите нас

    Глобалне претње, често су праћене најавама апокалипсе коју ће човек пре или касније изазвати. На срећу, испоставља се да је планета Земља ипак превелика да би то било могуће. Снага природних стихија још увек превазилази енергије које човек у најужаснијим могућим сценаријима може да ослободи.

    Наиме, један омањи земљотрес ослобађа далеко већу енергију од бомбе каква је бачена на Хирошиму. Но, рецимо да сте у могућности да располажете свим нуклеарним и термонуклеарним оруђима која је човек до данас развио – то значи да бисте имали на располагању око 50.000 нуклеарних бојевих глава чија је укупна снага еквивалентна експлозији 5000 хиљада тона, односно мегатона динамита ТНТ.

    Мада смо као цивилизација поносни на толики арсенал, показује се да је и то недовољно да се планета уништи и разбије на делове у великој експлозији.

    То чак није довољно ни да се усмрте сви људи на планети. Наиме, на основу тестова чудовишних термонуклеарних оружја из шездесетих година као што је совјетска Цар бомба од 50 мегатона, која је могла да уништи све на 1000 квадратних километара, може се проценити колики ефекат би имала симултана експлозија свих бомби на планети, пише Наука кроз приче.

    Са садашњих пет хиљада мегатона, колики је данашњи арсенал, разарање би могло бити само сто пута веће, на око 100.000 квадратних километара, а то је више него недовољно. Таква експлозија би, заправо, уништила мање од један одсто оног дела планете који настањују људи.

    © CC0 / Pixabay
    Уништење планете још увек није нешто што је људима достижно...

    Да би се нешто заиста урадило са бомбама, неопходно је да и Земља сарађује. Наиме, ако се све бомбе детонирају у једном тренутку изнад земље и на копну, могуће је изазвати такозвану нуклеарну зиму. Подизањем дивовског облака прашине у високе слојеве атмосфере који се не би слегао деценијама настао би привремени мрак који би, због недостатка Сунчеве топлоте, могао довести до леденог доба.

    Такав сценарио предвидео је још Мартин Ман у чланку “Man’s Last Big Blast”, који је у септембру 1962. објавио познати амерички лист “Popular science”, а идеја је постала реалност за неокатастрофисте кад је 1980. схваћено да је изумирање диносауруса од пре 65 милиона година изазвано сударом Земље са малим објектом који је створио кратер Ћикшулуб на обали Јукатана и подигао дивовски облак прашине.

    „Мана“ овог сценарија је што је краткорочан – свет се неминовно опоравља након што се прашина слегне, а нема никаквих гаранција да ништа неће довољно дуго поживети. Екстремофилни организми показују да живот подноси чак и температуре отвореног свемира. Једини сценарио који донекле гарантује потпуну апокалипсу јесте могућност паљења атмосферског водоника при тако снажној општој фузионој експлозији.

    Атмосфера се, иначе, не пали јер садржи велики проценат азота који је инертан гас. Но, на температурама које су упоредиве са температуром Сунца, није искључена могућност већег лавинског феномена и глобалне реакције паљења водоника. Тада би се сав водоник у атмосфери почео фузијом претварати у хелијум, а сама планета би експлодирала као једна бомба.

    Мада уништење планете, на срећу, још увек није нешто што је људима достижно, могућност да од ње направи врло неугодно место, да изазове глобално загревање и упропасти климу или да чак доведе до комплетног разарања људске цивилизације, итекако постоји. И назире се на хоризонту.

    Прочитајте још:

    Тагови:
    планета, катастрофа, бомба
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога