Слушајте Sputnik
    Авион Ил-20 руског војног ваздухопловства у бази Хмејмим у Сирији

    После обарања „иљушина“: Израел ће морати да докаже да поштује Русију

    © AP Photo /
    Русија
    Преузмите краћи линк
    Виктор Мараховски
    68910

    Разјашњење свих околности обарања авиона Ил-20 у Сирији се наставља. Оквирни став Русије изразио је председник Владимир Путин: до рушења авиона довео је читав сплет трагичних случајности.

    Међутим, велика је грешка сматрати да је то порука: „шта да се ради, то се догађа, никога не кривимо“. Напротив. Ово је управо случај када је актуелна фраза Л. М Кагановича: „Свака несрећа има име, презиме и положај“.

    У овом случају прво је реч о петнаест погинулих војника. Друго — о томе у ком контексту и зашто је сплет случајности био могућ. И треће, о томе да би такве случајности требало унапред заувек искључити.  

    Управо због тога став који Израел јавно изражава, а који се своди на доказ тезе — „Сиријци су насумично пуцали и уопште не знају да користе противваздушну одбрану, они су криви“ — изгледа неприхватљиво, и то не само за Русију. На првом месту ни за сам Израел.

    У томе и јесте ствар. У сиријском рату, који је уопште графичка илустрација парадоксалности нашег света, непосредно учествује неколико најјачих војних машина на планети и свака има циљеве који су супротни циљевима неке друге. Међутим, број погинулих међу војницима ових војних сила крајње је ограничен. Сви знају како је ова ситуација постигнута: захваљујући строгом и суровом систему координације и заједничким договорима, које модерира Русија. Сиријски рат је, можда, „најдипломатичнији“ и најподређенији правилима у савременој историји.  

    При томе је Русија постала „модератор рата“ не само зато што је уз њену помоћ сиријска држава укинула своју смртну казну и осваја од банди метар по метар своје територије, већ и зато што, за разлику од Сједињених Америчких Држава које се насилно намећу као арбитри, Русија заиста проучава, схвата и узима у обзир суверенитет и интересе учесника.

    Укључујући и интересе Израела. Списак случајева када је Русија излазила у сусрет јеврејској држави последњих дана се више пута помињао: то је и посредовање у повлачењу проиранских снага (које Израел назива терористима) из подручја близу израелске територије. И одустајање од већ закљученог споразума за испоруку система С-300 Сирији у вредности од пола милијарде долара, јер је радијус дејства система покривао целу израелску територију. Листа је дуга. Русија је у пракси показала да цени односе са Израелом и схвата његов положај. На крају крајева, Израел Русији не мора да објашњава како је бити у кругу заклетих пријатеља, патити од терористичког подземља и стално читати о томе како си лош.

    Међутим, ово поштовање и разумевање интереса у принципу не може да буде једнострано. У једностраном режиму то једноставно не функционише, а само је питање времена пре него што ће неуспех билатералног и равноправног поштовања правила нанети штету самом нарушиоцу.

    Овде вреди напоменути следеће. Оружане снаге САД, као глобалног конкурента и званичног противника Русије, које се налазе у ужасним односима са њом, врло ригидно поштују правила сиријског рата и координирају своје акције са руским колегама.

    Али оружане снаге одбране Израела, које нису непријатељ Русије и које се налазе у добрим и конструктивним односима, из неких тајних разлога су до данас дозвољавале себи оно што себи није дозвољавала нуклеарна велесила. На пример, обавештавати руску страну о једној од десет операција на сиријској територији. Или, као у случају несрећног напада на Латакију — обавестити о операцији један минут (!) пре почетка напада.

    Резултат је био тај веома трагичан сплет, на чијем крају је погибија руских војника.

    А пошто се то већ догодило — доказивање да су „за све криви Сиријци који нису правилно пуцали“ једноставно је неумесно. Зато што је сврха војне дипломатије у почетку била управо осигурање безбедности војника држава које оперишу у региону. И претпостављало се да ће ову безбедност осигуравати све стране које учествују у дипломатији.

    Израел сада заправо бира од две једноставне варијанте. Или ће преузети на себе обавезе и одговорност да се трагичне случајности са руским авионима у вези са његовим операцијама више не догађају. Или ће одбити да преузме одговорност и тим самим пребацити на Русију обавезу да у потпуности обезбеђује безбедност својих војника, не ослањајући се ни на какве споразуме са њим. Делимично је очигледно како се то може урадити: на пример, много смо читали о томе да сиријским савезницима недостаје напредна противваздушна одбрана. Па то је управо случај када Русија свакако може да помогне.

    Постоји мишљење да се овај развој догађаја Израелу неће много свидети. И зато је за њега од критичне важности да објасни сопственој војсци да је неопходно штити руске животе и на сваки начин избегавати комбинације које их угрожавају — чак и ако су ове комбинације досетљиво-паметне и за њих ће потом на друштвеним мрежама добити много „лајкова“. 

    Тагови:
    Израел, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога