Слушајте Sputnik
    Дан сећања на жртве терористичког напада у Беслану

    Три дана пакла у Беслану: Шта стојите, убијају вам децу

    © Sputnik / Михаил Мамонтов
    Русија
    Преузмите краћи линк
    26130
    Пратите нас

    Пре петнаест година приредба у школи у Беслану прекинута је пуцњем из аутомата. Група терориста је упала у школско двориште, убивши двоје људи, док је децу и родитеље сатерала у спортску салу. За таоце је узето 1.128 особа. Када је криза окончана након три дана, међу мртвима је било чак 314 талаца. У нападу је убијено 186 дечака и девојчица.

    Елвира Туајева се налазила у спортској сали са двоје деце. Артур је имао 11 година и кренуо је у пети разред, док је кћерка Карина ишла у седми разред. У та три несрећна дана није се померала од деце и била је спреман да умре, али је судбина одлучила другачије. Само она је успела да изађе жива из школе...

    „Када људи филозофирају да време лечи све, не верујте им. То је глупост и неистина. Човек једноставно учи да живи с тим и покушава да не полуди. Међутим, бол не престаје. Сваког 1. септембра пожелим да будем вучица. Две недеље пре трагедије сам сањала да стојим сама, плачем, а неко ми одозго говори: ’Што стојите? Убијају вам децу!‘. Пробудила сам ужаснута и нисам никако могла да избацим то из главе. Нисам могла ни замислити да ће нас трагедија стићи у школи. Нико није преживео. Лако је сада судити зашто се баш то тако десило“, говори Елвира.

    Слике деце која су настрадала у Беслану
    © Sputnik / Антон Подгайко
    Слике деце која су настрадала у Беслану

    Она се стално пита како су то терористи ушли у град у колима пуним експлозива, зашто их нико није зауставио, да ли су постојале неке информације да се спрема терористички напад, зашто нико није проверио школу за време приредбе...

    Почетак школске године

    Традиција је да 1. септембра родитељи воде децу у школу, због чега је и било тако много таоца.

    „Сећам се како су терористи упали, рафала из оружја, нашег запрепашћења када су нас утерали у спортску салу. Стално сам била поред деце, нисам их пуштала од себе ни на корак. Првих сати сам мислила да ће нас ускоро ослободити. Након ручка су саопштили своје захтеве и тада је постало јасно: одрасли неће изаћи живи. Међутим, за децу се нисмо плашили, она нису била крива ни за шта. Нисам ни помишљала да се њима нешто може десити“, сећа се Туајева.

    Другог и трећег дана људи су почели да умиру. Терористи им уопште нису давали воду за пиће, нити су смели да леже, само су могли да седе у једном положају. Нису издржали ни физички ни ментално. Девојчица која је имала шећер је умрла у страшним мукама, јер није имала лекове.

    „Нешто пре прве експлозије терористи су почели да износе лешеве. У сали је почело комешање. Нису дозвољавали да се устаје, али су многи искористили одсуство пажње терориста и покушали да се подигну, да траже воду. Син ме је молио да му дам кап воде. Нека жена поред мене ми је рекла да је нашла воду и показала је на крај сале. Артур је потрчао у том правцу, ја за њим, али нисам могла да га зауставим. У том тренутку је одјекнула експлозија. Ја сам одмах изгубила свест и пробудила се тек када су покушали да нас преместе у кухињу. Све је било као у магли, нисам знала где су ми деца, где идем, около су биле рушевине, дим и крв. Затим сам видела прозор и покушала да изађем напоље. Неке руке су ме прихватиле. Следећи пут сам се пробудила у болници“, сећа се Елвира.

    Прво су пронашли мртву Карину, док су за Артуром дуго трагали по болницама.

    Жена плаче на гробљу Град анђела у Беслану где су сахрањени погинули у терористичком нападу 1. септембра 2004. године.
    © Sputnik / Антон Подгайко
    Жена плаче на гробљу "Град анђела" у Беслану где су сахрањени погинули у терористичком нападу 1. септембра 2004. године.

    „Увек сам маштала да свој живот посветим породици. Деца су била моје благо. Након њихове погибије ја сам се изгубила. Све време упоређујем свој живот са баштом у којој само што се појавило зеленило и одједном је пао град“, наводи Елвира која и дан-данас плаче за својом децом.

    Међутим, како сама каже, Бог ју је још једном погледао и дао јој је другог сина. Дала му је име Артур, у част првог сина.

    „Ми и даље живимо у Беслану. У овом граду никад неће престати жалост. Тешко ми је што сам овде, али ме нешто не пушта. Толико пута смо се спремали да одемо — увече објавимо оглас за продају стана, а ујутру га повучемо. Стално ми је пред очима како су они расли, шетали. То не могу да заборавим“, са сузама је завршила Елвира своју исповест.

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога