Слушајте Sputnik
    Русија
    Преузмите краћи линк
    0 2904
    Пратите нас

    Велика мобилност, непревазиђена тајност и могућност да се одједном уништи неколико милионских градова — одлика је војних железничких ракетних система који су пре тачно 30 година уврштени у совјетске стратешке ракетне снаге. Под маском теретних возова шпартали су по читавој земљи и тиме задавали главобоље америчкој војној команди.

    Са развојем свемирске извиђачке опреме постајало је све теже осигурати тајност нуклеарног потенцијала. Већ 1970. године постало је јасно да је већина постојећих локација копнених лансираних рампи добро позната потенцијалном противнику и да би у случају великог рата на њих полетело на десетине ракета. Управо зато су комплекси лоцирани у силосима поуздано утврђени и затворени на врху вишеслојним бетонским „поклопцима“ који издржавају притисак до сто атмосфера.

    Међутим, и након утврђивања силоса војска није одустајала од покушаја да сакрије ракете што даље од непожељних погледа. У СССР-у и у Сједињеним Државама су развили мобилне копнене ракетне системе, који могу неопажено да уђу у подручја борбених патрола. Након тога, конструктори су одлучили да ставе нуклеарне ракете на воз. Американци су пројектовали ракетни воз „Mobile Minuteman“ 60-их година прошлог века. Он је успешно тестиран и готово да је постао део ратне опреме, али убрзо су одустали од њега због компликација и великих трошкова.

    Ракета на чврсто гориво „Молодец“
    © Sputnik / Алексей Даничев
    Ракета на чврсто гориво „Молодец“

    У СССР-у пројекат је завршен. Војно-железнички ракетни систем је одмах имао неколико плусева: нуклеарни воз је могао без икаквих проблема да пређе до хиљаду километара за 24 часа, а због минималних спољашњих разлика у односу на обичне возове практично није било могуће да се примети на огромној територији Совјетског Савеза. Разграната мрежа железничких путева омогућила је да се у најкраћем могућем року нуклеарни воз премести на било које место. Захваљујући тим системима, током евентуалног нуклеарног напада СССР би имао шансу за моћан одбрамбени ударац, чак и у случају да његово остало оружје буде уништено.

    Смртоносни „Молодец“

    Борбени железнички ракетни комплекс чини десетак вагона, од којих су три прилагођена за лансирне рампе интерконтиненталних балистичких ракета. У осталим вагонима су се налазили командни и комуникациони центар, смештајни простор, складишта горива и хране. Током разраде железничког ратног комплекса конструктори су се суочили са бројним тешким задацима. Лансирне рампе су биле претешке и заједно са ракетом тежиле су око двеста тона. Због повећаног оптерећења на железничкој прузи део пута је морао да се ојача. Вагон је био постављен на осам точкова уместо на стандардна четири. Поред тога, оптерећење се уз помоћ посебних уређаја распоређивало између предњих и задњих вагона.

    За железнички ратни систем је направљена ракета на чврсто гориво „Молодец“. Десет нуклеарних бојевих глава могу да погоде циљ на удаљености већој од 10.000 километара. Ова ракета се разликовала од осталих, јер, на пример, да би се смањиле димензије, цилиндар ракете се расклапао, тачније отварао се одмах после лансирања.

    Војно-железнички ракетни систем
    © Sputnik / Сергей Компанийченко
    Војно-железнички ракетни систем

    Ракету тешку 100 тона и дугу више од 20 метара поставили су у стандардни теретни вагон. У случају потребе, воз се могао зауставити на било ком месту своје руте и лансирати ракету. Вагон у коме се налазила лансирана рампа био је учвршћен покретним подупирачима, контактна електрична мрежа је померена са стране, кров подигнут, а ракета је била у вертикалном положају. Након лансирања интерконтиненталне балистичке ракете воз би могао да одмах напусти то место.

    Пре него што је пуштен у употребу, комплекс је прошао озбиљне тестове, изведено је неколико лансирања и проверена је отпорност на нуклеарну експлозију. У једном од тестова неколико лансираних рампи и командно место ракетног воза подметнуто је под ударни талас јачине хиљаду тона ТНТ еквивалента.

    Шок за Запад

    Први железнички ракетни систем преузео је борбену дужност у близини Костроме 1987. године, још пре него што је званично уврштен у састав оружаних снага. У наредних неколико година пуштено је у рад још седам пукова, а до 1999. године Војно-стратешке снаге РФ распоредиле су чак три ракетне дивизије наоружане таквим системима.

    Међутим, нуклеарни возови су се кретали по држави само неколико година. Појава таквог оружја у СССР-у и у тој количини представљала је прави шок за државе са Запада. Они су успели да се договоре са совјетским руководством и борбене патроле су укинуте 1991. године. Главна предност железничких ракетних система је тајност, а она је нестала. У оквиру споразума СТАРТ-2, потписаног 1993. године, САД су успеле да се изборе да ови системи буду уништени. Ракетне возове су 2005. године коначно избацили из службе, а дванаест возова је демонтирано и збринуто.

    Ипак, почеком 2000-их година у Русији су озбиљно започели разговор о поновном стварању борбеног воза под називом „Баргузин“. То је воз који се споља не разликује од обичног теретног воза. У његовим вагонима је планирано инсталирање три интерконтиненталне балистичке ракете са 30 бојевих глава, свака по 550 килотона. „Баргузин“ је 2016. године успешно прошао прву етапу провере ракете, тачније — тестове лансирања.

    Иако је „Росијска газета“ 2017. године објавила да је рад на њему обустављен, из Министарства одбране су информисали РИА Новости да Русија не планира да у потпуности одустане од ракетних возова. Штавише, недавно је генерални конструктор Московског института за термотехнику академик Јуриј Соломонов изјавио да се ради на унифицираном ракетном комплексу „Јарс“ са железничким базирањем.

    Тагови:
    воз, ракетни систем
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога