Слушајте Sputnik
    Русија
    Преузмите краћи линк
    3831
    Пратите нас

    Шеф дипломатије Русије Сергеј Лавров у ексклузивном интервјуу Спутњику говорио је о перспективама руско-америчких односа, ситуацији у Либији и на Блиском истоку и свету.

    Желели бисмо да разговор почнемо од руско-америчких односа, ако немате ништа против, од питања које се тиче избора који Америци предстоје за мање од два месеца. Америчка елита, независно од партијске припадности, веома често говори о изузетној улози своје земље као апсолутног глобалног лидера. Како, према Вашем мишљењу, амерички принцип сопствене изузетности утиче на међународне процесе?

    ─ Сви су сигурно већ извели закључке за себе, имам у виду оне који помно и професионално прате ток унутарполитичке борбе. Унутарполитичка борба увек је била мотив за ставове које су имали и републиканци и демократе у Америци. Изузетак није ни то што сада видимо. Најважније је прикупити што више аргумената како би се надиграли супарници на информативном, реторичком и полемичком пољу.

    Ускоро предстоје дебате између главних кандидата за председника из Демократске и Републиканске странке и руско питање, питање мешања Русије, што је већ постало клише, у унутрашња питања САД има једно од доминантних места. Истина, последњих недеља, можда последњих неколико месеци, истиснула нас је Кина која сада има почасно место у набрајању непријатеља Америке, који чине све како би се у Америци десили неки катастрофални процеси. Ми смо се на то последњих година у великој мери навикли. То почело још са администрацијом Барака Обаме. Управо је Обама изјављивао, и то јавно, да руско руководство намерно ради на томе да се покваре односи између Москве и Вашингтона.

    Он је изјављивао да се Русија мешала у изборе 2016. године, он је, под тим изговором, уводио санкције без преседана. Теза о америчкој изузетности је нешто што деле и демократе и републиканци, као и сви други политички правци у Америци. Више пута смо коментарисали да је у историји било покушаја да се неко представи као господар судбине целог човечанства, као безгрешан и неко ко све боље разуме него други, али да они нису донели ништа добро. Зато потврђујемо приступ који имамо према било којим унутарполитичким процесима у било којој земљи – то је унутрашње питање САД.

    Тужно је што они уплићу огромну количину реторике и то реторике која није одраз стварног стања ствари на међународној сцени, у своје унутарполитичке ствари. Тужно је што се ради освајања што више предизборних поена, без икакве сумње и устезања, с поводом или без повода, уводе неосноване санкције против оних који на међународној сцени кажу нешто што није у сагласју са америчким представницима.

    И тај санкциони инстинкт који се развио пре свега код актуелне администрације, али, понављам, и Обама се бавио тиме, постаје заразан и преноси се и на, нажалост, европски континент: Европска унија све чешће прибегава санкцијама. Према томе, мој закључак је веома једноставан – ми ћемо, природно, сарађивати са сваком владом која буде изабрана у било којој земљи, то се односи и на САД, али разговор о свим питањима која њих интересују водићемо сам равноправно, на основу узајамне користи и потраге за равнотежом интереса. Разговарати са нама ултиматумима – то је бесмислено и бескорисно. Ако то још неко није разумео, то су онда – лоши политичари.

    Поменули сте санкциони притисак. У многим случајевима он се не појављује у политичким круговима већ их иницирају медији. У САД, Великој Британији, Европи, то се дешава прилично често. Амерички медији су оптужили Русију за заверу с талибанима против америчких војника у Авганистану, у британском Министарству спољних послова  су тврдили да се Русија готово сигурно мешала у парламентарне изборе 2019. године, земље ЕУ ове недеље разматрају нови пакет санкција против Русије у вези с наводним кршењем људских права. Има ли шансе да се такав приступ, политика демонизације Москве, некако промени или се, напротив, појачава?

    ─ За сада не видимо сигнале да ће се та политика мењати. Нажалост, такве санкционе тежње само расту. Од најновијих примера, нас желе да казне и за то што се дешава у Белорусији, и за инцидент с Наваљним, иако категорички одбијају да испуне обавезе из Европске конвенције о пружању правне помоћи и да одговоре на званичне захтеве (руског) Државног тужилаштва.

    Претпоставке су апсолутно измишљене: Немачка каже: „Ништа не можемо да вам кажемо, обратите се Организацији за забрану хемијског оружја“, ми смо се њима обраћали неколико пута, а тамо кажу ─ обратите се Берлину. Постоји и пословица на ту тему и управо у том стилу наши западни, ако тако могу да кажем, партнери реагују на наш правни приступ и громогласно изјављују да је „тровање утврђено, осим Русије то нико други није могао да уради, признајте“.

    Све је то било са Скрипаљима. И узгред да кажем, уверен сам, да нема садашње ситуације с Наваљним измислили би нешто друго. Све је, у овој фази, потчињено томе да се што јаче поткопају односи између Русије и ЕУ. У Европској унији има земаља које то разумеју али настављају с принципом консензуса, тзв. солидарности. Тај принцип грубо злоупотребљавају земље које чине русофобну, агресивну мањину. У доба друштвених мрежа, у време када се објављују дезинформације и фејк саопштења, довољно је само у медијско пространство убацити било какву измишљотину а после нико неће читати деманти.

    Први утисак који се ствара тим сензацијама, ако тако могу да кажем, то је оно на шта рачунају њихови аутори. Зато смо и Американцима и Енглезима више пута рекли: „ако имате неке приговоре на наш рачун, хајде да имамо професионални дипломатски дијалог на бази чињеница.“

    Пошто се највећи део приговора о мешању тиче сајбер простора – нас оптужују малтене за државно хаковање, за продирање у све могуће и немогуће системе животног осигурања наших западних колега ─ предложили смо да се обнови дијалог о сајбер безбедности, међународној информативној безбедности у свим својим аспектима, и рекли смо да смо спремни да размотримо оно што нас све брине: и код нас је регистровано пуно случајева који допуштају да се сумња на мешање западних сајтова, представника, хакера, у наше животно важне ресурсе. Категорички смо одбијени. А знате ли, какав је изговор? „Позивате нас на дијалог о сајбер безбедности, тј. о тој истој области коју користите за мешање у наша унутрашња питања.“ И то је све. То је слично као и са Наваљним, исти ти аргументи: „Зар нам не верујете.“

    Шеф руске дипломатије Сергеј Лавров даје интервјуу новинарима Спутњика
    © Sputnik / Алексей Куденко
    Шеф руске дипломатије Сергеј Лавров даје интервјуу новинарима Спутњика

    Када је Рекс Тилерсон био амерички државни секретар он је негде јавно званично изјавио да имају непобитне доказе о мешању Русије у америчке изборе. Није ми било тешко да га питам: „Ако имате тако непобитне доказе, можеш ли да их поделиш? Бићемо и сами заинтересовани да то разјаснимо јер уопште није у нашем интересу да нас оклеветају. Знате шта ми је рекао?“ Он ми је рекао: „Сергеј, ништа ти нећу дати. Ваше специјалне службе које све то организују, све то и саме одлично знају. Обрати се њима, они ће ти све рећи.“ И то је сав разговор на тему која постаје скоро главна у односима између наших држава.

    Зато смо уверени да ће једном морати да се одговара на конкретна питања, и у ситуацији с Наваљним, и у ситуацији с тровањем у Солзберију. Узгред, кад је реч о Солзберију, пре две године, када је све то кренуло, и када су нас етикетирали као јединог произвођача „Новичока“ ми смо навели аргументоване чињенице, које су свима доступне, а које говоре о томе да је неколико западних земаља развијало супстанце из групе „Новичок“, а у САД су она патентиране – десетине патената за бојеву примену супстанци из те групе. И међу тим земљама, где су се такве ствари радиле, поменули смо и Шведску.

    Пре две године су нам рекли: „Не смете нас помињати с тим у вези, никада се нисмо бавили стварима повезаним с ‘Новичоком’“. Сада, као што знате, једна од тих земаља којима су се Немци обратили с молбом да још једном потврде њихове закључке је, поред Француске, била Шведска. Они су рекли да потврђују исправност закључака лабораторије Бундесвера о томе да се радило о „Новичоку“. Али, ако пре две године Шведска није била компетентна за то да утврди да ли је „Новичок“ или није, а за две године су постали компетентни значи нешто се догодило. И ако се десило нешто што је Шведској омогућило да се разуме у „Новичок“, онда на то треба гледати као на потенцијлано грубо кршење Конвенције о забрани хемијског оружја.

    Завршавајући одговор, рећи ћу да смо спремни са свима да разговарамо, али само да нас не терају да се правдамо без предочавања икаквих чињеница. Увек ћемо бити спремни за професионални разговор на основу конкретних, јасно формулисаних бојазни.

    Поред неслагања с нашим западним партнерима која се тичу актуелне агенде, појављују се ствари у којима с њима нисмо сагласни када је реч о тумачењу историје. Сада су масовни протести и акције у САД довеле до радикалнијих догађаја. Почела је ревизија значајног дела америчке међународне, светске историје и културе: скрнаве се споменици, неки догађаји се представљају на другачији начин. Такви покушаји су постојали и настављају се и када је реч о Другом светском рату и улози Совјетског Савеза. Какве последице, према Вашем мишљењу, по САД могу имати покушаји ревизије историје и какве последице могу бити на глобалном нивоу?

    ─ Потпуно сте у праву. Нас веома забрињава то што се сада дешава у тој области ─ у области историје света, историје Европе. На делу је, директно речено, историјска агресија усмерена на ревизију модерних основа међународног права успостављених после Другог светског рата у виду УН, принципа њихове Повеље, и на делу су покушају да се поткопају управо те основе.

    Пре свега користи се аргументација која представља покушај да се у исту раван стави Совјетски Савез и фашистичка Немачка, агресори и победници агресора, победници оних који су хтели да поробе Европу и већи део народа нашег континента да начине робовима. Нас вређају отворено говорећи да Совјетски Савез сноси чак и већу кривицу за покретање Другог светског рата него хитлеровска Немачка.

    При томе се пажљиво гура под тепих фактичко стање: да је све почело још од 1938. године, да су до тада политику смиривања Хитлера водиле западне земље, пре свега Француска и Велика Британија. На ту тему нема потребе дуго говорити, много тога је већ речено; и познати чланак председника Владимира Путина, наравно, садржи све наше кључне аргументе и базирајући се на документима, убедљиво показује бесмисленост, контрапродуктивност и рушилачки карактер покушаја да се поткопају резултати Другог светског рата.

    Узгред, нас подржава огромна већина међународне заједнице, ми редовно на заседањима Генералне скупштине УН подносимо резолуцију о недопустивости глорификовања нацизма; само две земље гласају против – САД и Украјина, а читава ЕУ је, на огромну жалост, узджана. Уздржана је због тога што, како нам објашњавају, земље Европе траже да се не подржи та резолуција, пре свега прибалтичке земље. Али, као што се каже, „лопов се сам одаје“: у тој резолуцији се ниједна земља, ниједна влада не помиње конкретно, него цела међународна заједница се позива да не дозволи покушаје глорификовања нацизма, да не дозволи борбу против споменика итд.

    Али, значи, земље које траже од Европске уније да не подржи ту апсолутно очигледну, директну резолуцију, која нема скривени смисао, осећају да не могу да се потпишу под те принципе. То се управо и дешава: видимо како марширају есесовци, видимо уништавање споменика – тиме се пре свега баве наши пољски суседи, још у Чешкој постоје слични процеси. То је недопустиво.

    Тобоже, слобода мишљења, слобода говора, које постоје у САД и другим западним земљама, не подлежу никаквој цензури, а ако та слобода буде ограничена недопустивошћу глорификовања нацизма то ће онда значити кршење релевантних законодавстава. Али, поштено говорећи, то што се сада дешава у САД сигурно има неке везе с тим што говоримо о недопустивости ревизије резултата Другог светског рата.

    У Америци се дешава ескалација расизма и постоје политичке снаге које покушавају да потпирују таква расистичка расположења, користећи их за своје интересе. То можемо да видимо практично сваки дан. 

    Разговарали смо о ситуацији у САД, о ситуацији у Европи и желео бих да се дотакнемо тема у арапском свету. Не могу, а да не започнем са питањем о Сирији. Како бисте оценили амерички Цезаров план, који је погодио не само Сирију, већ и најближе партнере Дамаска? Која нова решења се могу предузети за побољшање хуманитарне ситуације у земљи у вези са тешком економском ситуацијом?

    ─ Овај план, како сте рекли, називају га Цезаровим актом, претпоставља увођење санкција, које би желели да виде као средство за гушење руководства Сирије. У ствари, ове санкције, као и претходни пакети санкција – а било их је подоста и из Сједињених Америчких Држава и из Европске уније и низа других савезника Вашингтона – погађају, наравно, пре свега обичне људе, грађане Сирије.

    Буквално јуче у Њујорку, Савет безбедности разговарао је о питању како се развија хуманитарна ситуација у Сирији, а наше западне колеге су, како ми то кажемо, врло ревносно и помпезно браниле своју исправност, наводећи да су санкције усмерене искључиво на ограничавање деловања и могућности званичника и представника, како кажу, режима и да обични људи не трпе, јер одлуке о санкцијама предвиђају хуманитарне изузетке за испоруку лекова, хране и других основних потрепштина. Ништа то није истина, јер се Сирији не испоручују такви производи из оних земаља које су увеле санкције, које наводно имају изузећа од санкција, можда са изузетком неких врло малих серија. Сирија углавном тргује са Русијом, Ираном, Кином и неким арапским земљама, а повећава се и број земаља које схватају да постоји потреба за превазилажењем тренутне ненормалне ситуације и обнављањем односа са Сиријом.

    Све више земаља, укључујући земље Персијског залива, одлучује да поново отвори своје амбасаде у Сирији, а све више и више земаља схвата да из перспективе људских права већ постаје апсолутно неприхватљиво да се наставе са тим санкцијама. Санкције су уведене једнострано, нелегитимне су. И буквално је јуче-прекјуче генерални секретар УН Антонио Гутереш поновио свој позив упућен пре шест месеци, оним земљама које су објавиле једностране санкције против неких земаља у развоју да, у најмањем случају, током периода борбе против пандемије, суспендују ове санкције. Запад остаје глув за ове позиве, иако је огромна већина држава-чланица УН подржала те позиве.  

    Тражићемо даљу осуду ове праксе. Уједињене нације усвајају специјалне резолуције које једностране санкције проглашавају нелегитимним и нелегалним и потврђују да треба поштовати само санкције уведене преко Савета безбедности ─ то је једини правни инструмент заснован на међународном праву. Све у свему, наравно, активно радимо на решавању сиријског питања у оквиру Астанског формата са нашим турским и иранским партнерима.

    Недавно сам са замеником премијера руске владе Јуријем Борисовом посетио Дамаск. Председник Асад и његови министри потврдили су нам своју посвећеност спровођењу споразума постигнутих између владе и опозиције у оквиру астанске тројке. У Женеви је наставио са радом уставни одбор, састала се његова уредничка комисија. Стране почињу да се договарају о приступима будућности Сирије, што ће затим омогућити да се започне рад на уставној реформи. А и на терену се простор који контролишу терористи постепено смањује. То се, пре свега, тиче зоне деескалације у Идлибу.

    Руско-турски споразуми, укључујући и о потреби за раздвајањем нормалних опозиционара отворених за дијалог са владом, од терориста, које је као такве препознао Савет безбедности, постепено се спроводе, мада не онако брзо како бисмо желели. Али наше турске колеге су им посвећене и ми активно сарађујемо са њима. Забрињавајућа је ситуација на источној обали Еуфрата, где илегално смештене америчке трупе тамо очигледно, нажалост, подстичу сепаратистичке тенденције Курда, заправо, хушкајући Курде против владе, обуздавајући природну тежњу Курда да започну дијалог са владом.

    И, наравно, ово изазива забринутост, како у погледу територијалног интегритета Сирије, тако и у погледу експлозивности коју такви амерички потези стварају око курдског проблема. Као што знате, то је актуелно не само за Сирију, већ и за Ирак, Иран, Турску, наравно, а у овом региону то је опасна игра. Американци по навици предузимају овакве кораке како би створили хаос за који се надају да моћи да им управљају. Они су далеко, није их много брига, али последице по регион могле би бити катастрофалне уколико овде буду промовисали ове сепаратистичке тенденције.

    А у последње време објављене су одлуке ове нелегитимне америчке групе у источној Сирији, која је заједно са курдским лидерима потписала споразум који америчкој нафтној компанији омогућава производњу угљоводоника на територији суверене сиријске државе – флагрантно кршење свих замисливих принципа међународног права. Стога Сирија има много проблема. Ипак, ситуација се значајно стабилизовала у односу на оно што је било пре неколико година, а активности Астанског формата, наше иницијативе које смо спроводили, одиграле су, наравно, пресудну улогу у овом процесу.

    Сада је на дневном реду решавање акутних хуманитарних проблема и обнова економије, која је уништена у рату. У тим областима активно одржавамо дијалог са другим земљама, укључујући Кину, Иран, Индију и арапске државе. Сматрамо да је важно укључивање организација и система Уједињених нација у активности усмерене на мобилизацију хуманитарне помоћи Сирији као приоритетни корак, а у следећој фази мобилизације међународне помоћи за обнављање економије и инфраструктуре која је уништена у рату. Има много посла, али бар је јасно у ком правцу треба да се креће.

    Морамо да поставимо питање о сарадњи са земљама Персијског залива. Какве су тренутно перспективе за међународну сарадњу Русије и земаља Персијског залива? Постоје ли неке приоритетне земље за нас у овом региону? Да ли Русија разматра могућност посредовања у решавању катарске кризе која траје већ четири године?

    ─ Што се тиче Персијског залива, вероватно нећу погрешити, ми смо прва од свих земаља које имају односе са земљама тог региона, која је предложила да се започне са израдом дугорочног плана за стабилан, нормалан, добросуседски развој ове зоне. Још 1990-их година руска страна је предложила концепт за обезбеђивање безбедности и сарадње у зони Персијског залива. Од тада је концепт неколико пута обновљен, укључујући прошлогодишњу ажурирану верзију, а чак смо у септембру прошле године одржали стручну расправу о овом концепту на којој су учествовали научници, стручна заједница Русије и земаља Персијског залива, арапских земаља и Ирана.

    Концепт, заправо, предлаже да се крене од искуства састанака о безбедности и сарадњи у Европи, када су, у јеку Хладног рата, постојали компликовани односи између Совјетског Савеза, Варшавског пакта и западног блока НАТО-а, и, поред тога, свест о потреби суживота ипак подстакла све земље евроатлантског региона – то су и Европа и Сједињене Америчке Државе и Канада – да се окупе и развију норме понашања засноване на поверењу – тамо су наведене специјалне мере за изградњу поверења – транспарентности. 

    А механизми постављени у оквиру овог састанка омогућавали су разматрање свих питања која су се појављивала са једне или друге стране. И предложили смо да се исти принципи поставе као основа за сарадњу у оквиру овог концепта осигуравања безбедности у Персијском заливу. Представили смо га Савету за сарадњу арапских држава Персијског залива, који чине шест блискоисточних монархија, као што знате, и представили смо га нашим иранским колегама. Читав низ чланова Савета арапских држава изразио је спремност да о томе разговара. Неки чланови ове организације одвојили су време за додатно проучавање.

    Настављамо дијалог, а дискусије које су биле на нивоу научне заједнице, наравно, помажу у промоцији ових иницијатива. Невоља је у томе што последњих година, као што знате, актуелна америчка администрација сатанизује Иран. Иран је проглашен за главни проблем читавог овог региона, укључујући и друге регионе света, где је Иран на овај или онај начин оптужен за мешање у унутрашње послове дотичних земаља; а Американци покушавају да читав дијалог о проблемима Блиског истока и Северне Африке помере на антиирански колосек.

    Прво, то је неперспективно, јер се проблеми могу решити одрживо и поуздано само споразумима између свих учесника, а целокупна тренутна логика америчке политике заснива се на чињеници да Иран треба да буде средиште свих напора за обуздавање и кажњавање, а само промена режима ће, коначно, омогућити да читав регион може слободно да дише. То је пут у ћорсокак.

    Санкције којима покушавају да угуше Иран никада нису радиле и неће функционисати ни сада. Иран је више пута изразио спремност за дијалог и та спремност остаје, за дијалог који се не може заснивати на оним ултиматумима које периодично износи америчка страна. Бићемо спремни да помогнемо у започињању таквог дијалога. Ми, заједно са европским земљама, са Кином, бранимо Заједнички акциони план за решавање иранског нуклеарног проблема, који је 2015. године одобрио Савет безбедности УН, који Американци сада уништавају, опет искључиво вођени својом политиком сатанизације Ирана за све. Сада се настављају расправе у Савету безбедности УН, 13 од 15 земаља категорично се изјаснило против покушаја уништавања овог Заједничког акционог плана и проглашења Ирана кривим за све што се догађа.

    Споменули сте несугласице у оквиру Савета за сарадњу арапских држава Персијског залива, када су пре извесног времена неке државе ове организације и наше колеге из Египта дошле у сукоб са Катаром. Спремни смо да понудимо своје услуге посредовања у било ком конфликтном питању, ако нам све стране буду то затражиле. За сада нисмо добили такве захтеве.

    ─ Одржавамо добре односе са свим земљама без изузетка, укључујући и са свим чланицама Савета за сарадњу арапских држава Персијског залива. Знам да америчка администрација покушава да помири антагонисте и покушава да наговори Саудијску Арабију и њене најближе партнере, да изграде мостове и помире се са Катаром. Желимо успех свим напорима који имају за циљ уједињење држава, а не њихово раздвајање и стварање линија раздора. Бићемо спремни да помогнемо ако нас, да поновим још једном, буду питали за то и ако буде постојао интерес свих укључених страна.

    Руска амбасада у Либији обновила је рад буквално пре само неколико недеља, може ли она, у мањој или већој мери, постати платформа за дијалог између Либијске националне армије и владе Националног споразума?

    ─ Наша амбасада и даље ради из Туниса. У Триполи ће се наша амбасада вратити, надам се, ускоро, чим се тамо осигура елементарна безбедност. Бројне амбасаде тамо постоје и раде као и до сада, али је безбедност веома крхка, па је одлучено да за сада наше дипломате раде из Триполија.

    Што се тиче посредовања између Либијске националне армије и владе Националног споразума као главних протагониста у Либији, амбасада је, наравно, ангажована у контактима са свим либијским странама, али овде је питање много шире, а Москва се активно бави изградњом мостова између сукобљених страна. Наше министарство, Министарство одбране, покушавамо да допринесемо практичним корацима за постизање компромисног решења које ће помоћи у решавању либијске кризе. Посао није лак.

    Подсетићу вас да су сви проблеми које Либија сада има почели 2011. године када је НАТО, упркос Савету безбедности УН, најгрубљим кршењем његових резолуција, извршио директну војну агресију у Либији да би срушио режим Моамера Гадафија, који је на свиреп начин убијен, уз узвике одобравања, ако се сећате, тадашње америчке државне секретарке Хилари Клинтон, што је приказано уживо са дозом поноса. Било је језиво. Од тада, ми – сви суседи Либије, они који желе да обнове Либију као државу коју су уништиле чланице НАТО-а – покушавамо да успоставимо неки међународни процес. Било је много покушаја: биле су конференције у Паризу, Палерму и Абу Дабију; био је споразум из Схирата 2015. године, било је много ствари. И током дугог временског периода, већина спољних играча настојала је да сарађује са једном политичком снагом, на коју се чинило да рачунају.

    Одбацили смо овај приступ од самог почетка и, с обзиром на постојеће контакте и историјске везе, почели смо да радимо са свим политичким снагама Либије без изузетка, било да је реч о Триполију, где се налази Председнички савет и Влада Националног јединства, било да је то Тобрук, где се налази парламент, Представнички дом. Сви лидери различитих група много пута су посетили Русију. Такође смо се трудили да организујемо личне састанке команданта Либијске националне армије Хафтара и председника владе Националног јединства Сараџа. Они су били у Москви почетком ове године уочи Берлинске конференције.

    И у великој мери захваљујући овим напорима које смо предузимали заједно са турским колегама, колегама из Египта и УАЕ, успели смо да припремимо предлоге који су у великој мери обезбедили успех Берлинске конференције коју су наше немачке колеге припремале неколико месеци и која је усвојила важну декларацију, коју је касније одобрио Савет безбедности УН. Нажалост, у тој фази се мало пажње посвећивало томе да идеје које је развила међународна заједница одобре саме либијске стране.

    Неки наши партнери полазили су од чињенице да чим међународна заједница у виду Савета безбедности и Берлинске конференције, донесе неке одлуке, онда остаје само да се убеде протагонисти у Либији да се са тим сложе. Сада пракса доказује да смо били у праву када смо упозоравали на такав приступ, јер је све почивало на чињеници да ове споразуме, који су усвојени у Берлину, саме либијске стране нису у потпуности разрадиле.

    Заправо, Берлин је створио прилично добру основу, али детаљи се морају дорађивати сада. И ту видимо прилично позитивне помаке: председавајући парламента њиховог Тобрука, господин Салех, заједно са председником Владе Националног јединства Сараџом, позвао је на прекид ватре, на стабилно примирје и у том светлу, на наставак рада који је прекинут у формату 5+5, што значи формат за решавање војних питања и за обнављање преговора о економским пословима, а пре свега о потреби за праведним решењем проблема коришћења природних ресурса Либије.

    Господин Салех је у истом контексту изнео веома важну иницијативу о потреби да се узимају у обзир интереси не само Триполитаније и Киренаике, већ и Фезана, јужног дела Либије, који се није често помињао у свим претходним расправама. Стога на столу већ постоје идеје које су већ тестиране и испробане у контактима између страна; сусрет који је сазван у Мароку између либијских протагониста одиграо је добру улогу и сада, заједно са нашим колегама, настављамо да доприносимо овим заједничким напорима.

    Ових дана смо у Анкари одржали консултације са нашим турским колегама. Настављамо овај посао, разговарамо и са Египтом и са Мароком. Разговарао сам телефоном са колегама министрима спољних послова Марока и Египта. Недавно сам разговарао са италијанским министром спољних послова, који је из познатих разлога такође веома заинтересован да помогне у решавању либијског питања. Мислим да је сада дошло до врло обећавајуће завршнице и покушаћемо да активно подржавамо овај процес и допринесемо решењу.

    Сматрамо да је апсолутно важно да се што пре прекине пауза која траје више од шест месеци именовањем специјалног представника генералног секретара УН за либијско питање. Претходни представник поднео је оставку у фебруару и до сада Антонио Гутереш из неког разлога не може да реши питање именовања његовог наследника. Постоје разлози да се верује да неке западне земље покушавају да промовишу своје кандидате, али наш став је врло једноставан: неопходно је да представник државног секретара за Либију буде координисан са Афричком унијом. Ово је очигледна ствар: Либија је активна чланица Афричке уније, а Афричка унија има лични интерес да помогне у решавању овог проблема. Прилично детаљно сам вам објаснио тренутну ситуацију. Постоје основи за опрезни оптимизам.

    Тагови:
    интервју, Сергеј Лавров
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога