Слушајте Sputnik
    Русија
    Преузмите краћи линк
    1441
    Пратите нас

    Прошло је више од сто година од када је убијена руска царска породица Романов. Многа питања су и даље нерешена и за њих не постоје јединствени одговори. Ко је издао наредбу и да ли је Лењин знао о убиству царске породице? Да ли су чланови Народног комесаријата унутрашњих послова (НКВД) платили цену и какав је био њихов даљи живот?

    Ко је наредио убиство?

    У тренутку када је земљу потресао грађански рат није постојао јединствени центар. Партијски огранци имали су велику независност и њихове одлуке често нису биле у складу са јединственом политиком странке. На пример, уралски бољшевици су се борили за међународну револуцију и били су врло скептични према Лењину. Поред тога, некад је морало брзо да се реагује и нису чекали зелено светло Кремља.

    Постоје три верзије о томе, ко је наредио да се стреља царска породица, па чак и деца. Главна и веома логична верзија је тајна директива из Москве, којом је наређено убиство. Међутим, Кремљ није журио да донесе коначну одлуку у вези са царском породицом.

    Није искључено, да је план био да се цар искористи као преговарач против Немачке. Према другој верзији могли су да га задрже за јавно суђење, као симбол тријумфа правде, који је морао бити демонстриран целој земљи, па и свету. Москви није одговарало брутално погубљење цара у подруму, на брзину организовано, које не показује тријумф правде, већ лудило и окрутност. Москва је настојала да од тога добије много већу корист.
    Царска породица Романових
    © Sputnik
    Царска породица Романових

    Друга верзија је највероватнија или се она, можда, највише допала совјетским историчарима. Можда зато што је скинула одговорност са лидера странке, али за њу је пронађено и много доказа.

    Према другој верзији, убиство Романових је било самовољно решење Уралског савета. Он је био толико независан да се од централног апарата нису тражила мишљења. Али и за то су постојали добри разлози. Јекатеринбург су напали „бели" Чеси и бољшевици су се повукли. Град је био кључно место борбе, макар само због тога што су се „бели" пробијали до места где је био цар. Црвени нису намеравали да га напусте, бар живи.

    Цар и било који члан његове породице могао је да буде одлучујућа фигура, симбол и знамење контрареволуције. Брзом офанзивом „белих" бољшевици су били приморани да предузму радикалне мере.

    Није познато, да ли је Уралски савет послао у Москву писмо упозоравајући на своју одлуку. У архиви нема таквих докумената. Могли су и да их униште, рачунајући, да ће то потврдити самовољу Уралског савета. 

    Трећа верзија се заснива на телеграму, који је пао у руке „белих". Временом су успели да га дешифрују. Показало се, да је то преписка Уралског савета са Кремљом. Обавештавају Москву да је краљевска породица стрељана, али званично ће „погинути“ током евакуације.

    Поред ове три верзије постоје и многе друге, као што су те да је царска породица преживела. Огромно интересовање за трагични догађај само наглашава његов значај за историју целе државе.

    Руски цар Николај Други (у средини), царица Александра Фјодоровна (лево) и царевић Алексеј у Кремљу. Обележавање 300. годишњице династије Романов.
    © Sputnik / РИА Новости
    Обележавање 300. годишњице династије Романов

    Стрељачки вод

    Овај догађај са собом носи више питања него одговора. Није познато колико је тачно људи учествовало у убиству, сматра се да је било 8-10 људи, којима је руководио Јаков Јуровски. Њихова имена су позната, мада су очевици догађаја били толико збуњени да није било могуће ослањати се на њих. Дуго се мислило да су у тој групи били Аустроугари међу којима су били и бивши ратни заробљеници и Летонци.

    Јуровски је први пуцао и на тај начин дао сигнал. Наравно, он је пуцао у цара. Затим су уследили пуцњи осталих. Сви су циљали у Николаја II и Александру Фјодоровну, који су умрли на лицу места. Јуровски је наредио прекид ватре, пошто је један од бољшевика скоро сломио прст због непрекидне пуцњаве. Принцезе су до тада биле још живе. 

    Кућа Ипатијевих, у којој је царска породица Николаја Другог Романова провела своје последње дане живота
    © Sputnik / Igor Vinogradov
    Кућа Ипатијевих, у којој је царска породица Николаја Другог Романова провела своје последње дане живота

    У Јекатеринбургу се место, на коме је била стрељана царска породица, види из далека. Тамо се налази Храм на крви, који има два нивоа, доњи је изграђен у знак сећања на подрум куће Ипатијевих, где су се и догодили ови страшни догађаји.

    Ипатијевски дом је срушен седамдесетих година прошлог века, без обзира што је имао статус споменика руске архитектуре. Рушење куће је имало политичку основу. Разна антисовјетска расположења, којих су се толико плашили у Совјетском Савезу, повремено се осећала у овом дому. Ипак, зграда је имала култ и бољшевици су се плашили да би могла да се користи у пропагандне сврхе.

    Тадашњи шеф Свердловског регионалног комитета, Борис Јељцин, одиграо је одлучујућу улогу. Уништен је цео кварт у коме је била кућа, све је урађено да се ова локација не препозна. 

    Бољшевици, повлачећи се, нису помишљали да униште место злочина, да сруше или запале кућу трговца. Неколико дана касније, када су „бели“ већ заузели град, почели су да истражују околности под којима је умрла царска породица. Онда су уништили тела, спалили су их, залили киселином и однели у рудник.

    Руски цар Николај Други и његов наследник царевић Алексеј (у позадини су козакци) напуштају манастир Новоспаски. Обележавање 300. годишњице династије Романов.
    © Sputnik / РИА Новости
    Руски цар Николај Други и његов наследник царевић Алексеј (у позадини су козакци) напуштају манастир Новоспаски. Обележавање 300. годишњице династије Романов.

    Судбина џелата

    За све учеснике у погубљењу цара, овај догађај је постао кључни у њиховим животима. Већина њих оставила је писани траг о тој ноћи. Обзиром да се сведочења не поклапају, остаје да се закључи да су ти „мемоари“ на нивоу уобичајеног хвалисања. Петар Јермаков пише да је био шеф стрељачког вода, мада остали пишу да је процесом руководио Јуровски. Могуће је да је такво понашање ликвидатора представљало покушај стицања ауторитета пред народом и новом владом.

    Разне су судбине убица, неки су имали дуг живот, причали о свом „херојском поступку“, добијали државне награде, станове и викендице.

    Када је Јекатеринбург постао „бео“, Јуровски и двојица његових сарадника, Никулин и Медведев-Кудрин су отишли у Москву. Јуровски и Медведев-Кудрин су добили станове недалеко од Кремља, док је Никулин живео у Подмосковљу у вили.

    Јермаков, који је остао у Јекатеринбургу, покренуо је своју велику кампању. Не само да је написао мемоаре, већ их је и поклонио локалном музеју, одржавао састанке са младима и држао предавања. У њему су видели хероја. Чак је почео да одлази у кафане и захтева бесплатно пиће, с обзиром на своју „херојску прошлост“. Никулин и Јуровски су такође поклонили музеју своје историјско оружје.

    Никулин и Исај Родзински, који су учествовали у спаљивању тела, су 60-их година дали интервју Московском радију. Међутим, разговори нису ишли у директном преносу. То је била нека врста испитивања, које је било тајно. Током овог поверљивог разговора, Никулин је рекао да су од њега често, док је био у санаторијумима, тражили да прича о тој ноћи. Пристајао је, али под условом да се окупе поуздани чланови странке.

    На снимцима се може чути, како кроз увежбану интонацију говоре о тој ноћи и детаљима од којих би позлило и најискуснијим судијама. На пример, царевић Алексеј је тада имао 13 година, а у њега је испаљено 11 метака. „Чврст дечак. Успут, био је веома згодан “, каже Родзински нормалним гласом.

    Никулин, који је доживео дубоку старост, уопште се није покајао због учињеног. Он је чак сматрао да су показали хуманост убивши цареву породицу. У више наврата је нагласио да је он пао у руке „белих“ и њега би убили.

    Соба Ипатијевске куће у Јекатеринбургу где је стрељана царска породица
    © Sputnik / Alexander Liskin
    Соба Ипатијевске куће у Јекатеринбургу где је стрељана царска породица
    „Не рукујем се са крвницима“

    Јермаков је сахрањен у Јекатеринбургу, у центру града, на Ивановском гробљу. У близини је гроб Павла Бажова. Велики надгробни споменик украшен звездом петокраком, јасно је да је овде сахрањена значајна личност. По завршетку грађанског рата радио је у полицији у Омску, Јекатеринбургу, Чељабинску, на крају је био и управник затвора.

    Често је окупљао колеге и држао им предавање о томе како и зашто је царска породица убијена и што је важније ко ју је убио. Примио је много награда, диплома, а у странци су га поштовали.

    Међутим, постоји прича да маршал Жуков, који је пао у немилост и био пребачен у Уралски војни округ, није хтео да се рукује са Јермаковом када су се упознали. Иако му је Јермаков пружио руку, маршал је рекао да се не рукује са крвницима.

    Јермаков је умро у 70. години, у његову част је у Свердловску улица добила по њему име. После распада Совјетског Савеза промењен је назив улице. Он никада није био на неком високом положају и није се истицао. Међутим, његов споменик често поливају црвеном бојом.

    Јуровски је често имао прилику да говори у јавности, али је знао да неће имати добар статус ако говори о масакру жене и деце. Зато је смислио универзални одговор који му гарантује неку врсту оправдања. Скренуо је пажњу на чињеницу да нису сви људи политички потковани и да не разумеју да ће мала деца одрасти и претендовати на престо. Поред тога, живи би постали знамење контрареволуције.

    Јуровски није дуго живео, највећа позиција на којој је био је заменик директора фабрике за производњу каљача. Умро је 1933. године. Био је најстарији члан стрељачког вода.

    Ћерка цара Николаја Другог Марија у Царском селу. Фотографија царице Александре Федоровне.
    © Sputnik / Императрица Александра Федоровна
    Ћерка цара Николаја Другог Марија у Царском селу. Фотографија царице Александре Федоровне.

    Никулин је после убиства живео скоро 50 година. Имао је звање пуковника и радио је у НКВД-у. Сахрањен је уз све војне почасти. У тестаменту је тражио да његово оружје, из којег је пуцао на царску породицу, поклоне Хрушчову.

    Митраљезац Алексеј Кабанов  је био те ноћи у подруму трговачке куће. После грађанског рата радио је у НКВД-у. Био је пензионер и за своје услуге је примао додатан новац. Медведев-Кудрин је имао исто звање.

    Павле Медведјев је живео само годину дана после стрељања царске породице. Ухапсили су га „бели“ и умро је од тифуса у тамници. Сам је одао да је један од убица. У почетку је радио у болници и помагао медицинским сестрама, једној од њих је отворио душу, а она је испричала његову тајну. Након тога је ухапшен. Негирао је директно учешће и тврдио да је био у дворишту куће када се десило убиство.

    Степан Ваганов је био помоћник и пријатељ Јермакова. Није успео да побегне из града када су стигли „бели“. Сакрио се у подруму куће, где су га пронашли и убили.

    Ниједан члан стрељачког вода није оставио светао траг у историји. Та крвава ноћ постала је главни догађај у њиховим животима, због чега су правдали себе, тражили помоћ од државе и сматрали себе владарима судбине читавог народа.

    Прочитајте још:

    Тагови:
    Романови, Русија, царска породица, цар Николај други
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога