Слушајте Sputnik
    Фудбал
    Преузмите краћи линк
    0 81
    Пратите нас

    Саво Милошевић и Дејан Станковић су током протекле сезоне били на супротстављеним странама као тренери Партизана и Црвене звезде,  клубова чије дресове су носили и као играчи, а поред пријатељства тачка која их спаја и увек ће бити део њихових живота је репрезентација, Милошевић је одиграо 102 утакмице, а Станковић једну више.

    У серијалу Фудбалског савеза Србије легенде домаћег фудбала говоре о својим искуствима у националном тиму, а Милошевић и Станковић су свакако личности које су својим партијама оправдале статус репрезентативца.

    Милошевић се подсетио првих голова за тадашњу репрезентацију Југославије, у пријатељској утакмици против Хонг Конга.

    „Код првог је Буда Вујачић прошао по левој страни и феноменално центрирао, ја сам се бацио и закуцао у ћошак. А други… Добио сам лопту од Пиксија…Одвратну, као и увек, наравно у шали… Било ми је јако тешко да је смирим и да шутнем. Ту негде са 15-16 метара, левом у супротни угао. Недуго после тога, играли смо пријатељску утакмицу са Уругвајем и славили мојим голом са 1:0. Мене је тај гол продао у Астон Вилу. Ето, то је податак који није познат јавности“, рекао је Милошевић.

    А прича иде овако…

    „Уругвајци су три дана пре тога играли против Енглеске у Лондону било је 0:0. Тери Венејблс је био селектор, а утакмицу су из свечане ложе пратили председник федерације и први човек Астон Виле Даг Елис. Тражили су шпица. Стицајем околности, Венејблс је одлучио да дође у Београд и да погледа наш дуел са Уругвајем. После утакмице је позвао Елиса и рекао ‘ево вам шпиц'“, навео је Милошевић.

    Као најлепши моменат је издвојио дуел са Чешком, најтежи – поразе од Холандије, а за утакмицу каријере је изабрао меч против Хрватске у Загребу.

    „То је најтежа утакмица у мом животу. И то могу да илуструјем на сто начина. Батица је искључен и ми у полувремену седимо у свлачионици. Пошто је мене пратио глас да имам превише додира са лоптом, више него што би шпиц смео да има… Е, ту у Загребу, када смо се враћали на терен, Јокан ми приђе и каже ‘ево ти сад утакмица, узми је и не дај је никоме док судија не одсвира крај’. То сам и радио у другом полувремену, што сам више могао. Физички изузетно захтевна утакмица са доста трке, агресије, дуела, удараца… Сећам се у неком 70. минуту видим замену, улази Савићевић, ја размишљам 100 посто вади мене јер играм у шпицу, имамо играча мање, имамо резултат, има још до краја, али нема више снаге. Судија диже ону таблу, ја крећем ка аут-линији и видим број 8. Ваљда је Мијат већ тражио измену. И ја станем онако и гледам онај ’8’ и кажем себи ‘шта ћу ја сад још 15 минута плус надокнада’ јер и код мене све отказује. Али, сила бога не моли. Човек није ни свестан колико може док га не натера невоља. Некако смо издржали и остварили историјски резултат. Шпанац Аранда је делио правду и мало смо попричали после утакмице испред свлачионице. Он је рекордер по броју одсуђених дуела Реала и Барселоне. Само ми је рекао ‘Ел Класико је лига петлића у односу на ово што сам вечерас доживео'“, истакао је Милошевић.

    Станковић је био један од стрелаца на том мечу у Загребу, а дебитовао је 1998. године, са два гола против Јужне Кореје.

    „Пред меч са Јужном Корејом тресао сам се као прут. Петко ми је пришао и рекао: ’Сине, немој да се плашиш, дебитанти увек играју најбоље’. Имао сам подршку свих у екипи. Дао сам два гола, а реално, могао сам још три комада. Летео сам по терену. Миха ми је наместио први, прешао је центар по левој страни, центрирао, ја сам скочио… Нисам такав гол поновио никада више у каријери. После, опет на Михин корнер, на другој стативи. Феноменалан осећај“, навео је Станковић.

    Како је истакао, најтеже му је било 2006. на Светском првенству, али ништа боље није било ни четири године касније. 

    „Немачка 2006, период транзиције. Шта ћемо, где ћемо. У квалификацијама ‘врх’, 17:1 гол разлика, без пораза, еуфорија. И онда одеш тамо, група смрти. Не верујем да је било ко очекивао да ћемо направити нешто боље. Свашта се издешавало, знамо сви, да не вадимо детаље. И то је једна школа. И ту се сазрева и одраста. Јаки ривали, ћао, нисмо се ништа питали. Можда је та прва против Холандије одредила даљи ток. Један кикс. Да је било 0:0, па да се нечему надаш против Аргентине. Повреде, картони, ништа није било као пре. Битно је да смо из тога изашли јачи. Јужна Африка 2010, утакмица са Аустралијом, једини зарез који бих променио у каријери. Врхунско прво полувреме. Као из бајке, наиграли смо се фудбала. Све као подмазано, 3:0 да водиш, нико ништа да ти замери. И онда тај луди фудбал. Никад не знаш шта жели и шта доноси. Примиш са 12 метара главом, где Стојке не може да стигне. Онда те ухвате онако збуњеног и дају ти још један. На крају је и нерешено могло да нас води даље. Не дају нам пенал у 90. минуту, а против нас су два таква свирали на претходне две утакмице“, истакао је Станковић.

    ► „Из кеца у двојку“: Звезда се мучила, па из два корнера сломила отпор Спартака

    ► Михајловић бесан ко рис: Прво није фаул, а онда нам искључе играча

    ► Пикси: Србији недостаје нешто, крв мора да ври

    Тагови:
    Фудбалска репрезентација Србије, Дејан Станковић, Саво Милошевић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога