Београд+ 27°C
Ниш+ 22°C
Слушајте Sputnik
    Томислав Николић са Орлићима

    Дочек фудбалских шампиона: Стварно је могуће

    FOTO TANJUG / OKSANA TOSKIC
    Србија
    Преузмите краћи линк
    Ненад Зорић
    0 529281

    Победа младе фудбалске секције Србије осим спортског представља и национални успех. Ону толико чекану добру вест. Она је преко потребни адреналин услед свих услова, захтева и препрека који свакодневно одзвањају из ТВ дневника. Зато дођите вечерас пред Скупштину града Београда.

    Репрезентативци Србије стигли у Београд
    © Фото: Танјуг/Сава Радовановић

    Историјска анегдота бележи да је Александар Македонски после силних битака и победа сео на једно брдо и почео да плаче. Није имао више шта да осваја.

    Вукашин Јовановић, млади фудбалски репрезентативац Србије, клекнуо је у суботу ујутру на травњак стадиона на Новом Зеланду и почео да плаче. Није имао више шта да осваја. Али само на том првенству. Остала освајања су тек пред Вукашином, а његов плач, за разлику од оног Александра Македонског, плач је среће, крик из леве срчане преткоморе, реакција стомака и урлик из душе: могуће је.

    Познати борац за људска права из Србије сео је у суботу увече испред телевизора, пустио ТВ Пинк, улоговао се на свој налог на Твитеру и почео да нариче. Написао је: „Пинкове Звезде заједно певају 'Видовдан'. Саборност”.

    Три (различита) освајача

    Сва тројица поменутих („борцу” намерно нећемо помињати име да га не бисмо рекламирали, јер је његов потез пластични пример личног адвертајзинга) су освајачи. Сваки у свом сектору, сваки у своје време и сваки зарад неког (вишег) циља.

    Први је то радио јер се тада или освајало или си био освојен, да упростимо.

    Други првенствено због чињенице да је сан сваког мушког грађанина Србије од кад се роди да гледа фудбалско финале Србије и Бразила, а већини њих и да игра у том финалу. И победи, наравно.

    Трећи пак осваја јавни простор борећи се за људска права, агитујући против дискриминација, забрана и стереотипа, али робује стереотипима. На њему се најбоље може применити она максима да правила смишљамо за друге, а изузетке за себе. И зато на питање:

    „Шта је спорно у заједничком певању песме 'Видовдан'”, употребљава излизани израз на овој друштвеној мрежи: #samokazem. Он као ето само то каже и само констатује да се „види да певају онако сложно и из срца, као да ће у бој”. Дакле, цитирани, као, нема став, али тај став провејава иза сваког словног знака и гласи: да нисам ово што јесам и да икако могу, забранио бих ову песму. А очито му смета и заједништво, па речју „саборност” хоће да поручи истомишљеницима да са Пинка (поново) Срби крећу у освајања.

    Не, нема никаквих освајања. Сем оних на спортском терену. Све остало је само твитерашко терање ветра капом, дизање прашине и пословично насилно враћање у деведесете, јер само у том случају поједини могу да обављају свој посао како треба 2015.

    Омаж саборности

    А млади фудбалери Србије су баш због те, ако хоћете, саборности и освојили ово светско првенство. Били су као један. И то млади који нису запамтили Слободана Милошевића, ратове, избеглице… који су имали највише четири а већина њих две или три године за време НАТО агресије — дакле деца постпетооктобарске Србије. Деца година наде која се није остварила, клинци жељни радости које није било, нараштаји који вапе за добрим вестима које су изостале.

    Већина ових момака није могла да се радује победама одбојкаша или оном историјском успеху кошаркаша из Индијанополиса (кад су селектор Пешић и кошаркаши победили амерички дрим-тим на њиховом терену, а потом и освојили светско првенство) само на архивским видео-снимцима.

    Победа самопоуздања

    Наиме, ова победа младе секције (па још, наглашавамо, против Бразила) осим спортског представља и национални успех. Ону толико чекану добру вест. Ова победа је адреналин који је био потребан услед свих услова, захтева и препрека који свакодневно одзвањају из ТВ дневника.

    Адреналин који враћа самопоуздање. Успех који враћа веру да је могуће бити први у фер борби упркос и домаћим саплитањима (неким играчима — намерно им имена нећемо помињати — српски клубови нису дали да оду на првенство). Ова победа недвосмислено показује да није одлика српског менталитета песимизам, одустајање, очај… већ: играј и победи. Стварно је могуће.

    Тагови:
    прваци, шампиони, репрезентација, фудбал, спорт, Бразил, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога