Слушајте Sputnik

    #SputnjikIntervju: Како припитомити Америку? (аудио)

    Свет
    Преузмите краћи линк
    Пише
    7361
    Пратите нас

    Америка је почела да води озбиљан дијалог са самом собом, суочена с процесом опадања своје глобалне моћи чије постојање — тог процеса опадања — више не оспоравају чак ни најзагриженији заговорници америчког хегемонизма који је, после хуманитарних војних интервенција на Балкану, у Ираку, Либији, постао озлоглашен у добром делу цивилизованог света.

    Шта ће учинити Америка, суочавајући се са спознајом да њеном победом у Хладном рату ипак није наступио крај историје, и да је њена позиција водеће и једине, изузетне, како је описују, глобалне суперсиле угрожена нарастајућим утицајем, пре свега, Русије и Кине? Хоће ли, како је то ових дана почео да предлаже водећи амерички геостратег Збигњев Бжежински, покушати да дође до великог договора с Русијом и Кином о подели глобалне моћи и утицаја? Или ће се определити за — по читав свет — опаснији пут супротстављања Русији и Кини јер САД не могу, тврди Роберт Кејган, први међу вашингтонским неоконзервативцима и либералним интервенционистима који већ двадесетак година управљају спољном политиком САД, себи да приуште да изгубе статус глобалног хегемона…

    Хоће ли се, дакле, Америка припитомити, или ће угрозити читав свет покушавајући да га потчини себи? Ово је била тема „Спутњик интервјуа“ у петак, чији су гости били Владислав Јовановић, бивши министар иностраних послова Србије, и публициста Љубомир Кљакић.

    Спутњикови саговорници сагласни су у оцени да за опадањем америчког утицаја у свету не треба нарочито жалити. „Свакој акцији следи одговарајућа реакција“, указује Владислав Јовановић.

    „Да је Америка, као апсолутни победник у Хладном рату, свет повела добрим примерима, њу би сви следили, али она се одмах показала охолом и почела је да се понаша као светски полицајац“.

    Љубомир Кљакић каже да је очигледно да је пројекат америчких неоконзервативаца, из деведесетих година прошлог века, индуковао велике штете и у свету, али и у самим Сједињеним Америчким Државама, чија је саобраћајна инфраструктура данас сличнија земљама Трећег света него најразвијенијим државама.

    У сваком случају, наводи Владислав Јовановић, дискусије које се данас воде у Америци резултат су успостављања нове реалности у свету.

    „Пре 10 или 15 година Америка је била апсолутни број један, али временом су се односи снага променили, брже него икада у историји… Израстање нових центара моћи је неизбежан, рекао бих, закономеран историјски процес. Америка и даље јесте најмоћнија, али више није свемогућа — о томе сведочи и њено признање да није у стању да сама реши различите проблеме широм света, попут Ирана, Сирије, Северне Кореје… Ту се и виде први кораци ка подели утицаја на шаховској табли света“, истиче Јовановић.

    Збигњев Бжежински, аутор „Велике шаховске табле“, својеврсног геополитичког упутства за очување америчке глобалне хегемоније у оквиру које је Русији намењена тек улога регионалне, али не и светске силе, сада је међутим почео да, како рекосмо, наговара званични Вашингтон да свој утицај у свету подели са Русијом и са Кином. О чему се ту ради? Љубомир Кљакић подсећа:

    „Недавни предлог Збигњева Бжежинског о постизању договора између САД и Русије и Кине заправо је предлог који се иницијално појавио у јесен 2013. године, када је Хенри Кисинџер дошао у Москву да прими почасни докторат тамошње Дипломатске академије. Он се тада састао с председником Владимиром Путином и изнео му предлог о стварању својеврсног трипартитног савеза за решавање кључних светских питања. Руска страна је тада изразила спремност да о томе разговара, а ову Кисинџерову идеју сада је подржао и Бжежински. Биће занимљиво да се види како ће та нова концепција реконфигурације односа светских сила да се реализује, и да ли ће уопште моћи да се реализује. Или ће, као и у последњих четврт века уосталом, у Вашингтону ипак превладати онај идеолошки непринципијелни спој тзв. неоконзервативаца и либералних интервенциониста, спољнополитички врхови обеју водећих америчких партија који су постизали задивљујући степен сагласности сваки пут када је Америка оружјем и насиљем реаговала у иностранству, од СР Југославије 1999. године надаље? Шта ће за читав свет значити да у САД ипак превлада та друга, агресивнија група која се противи договору о расподели моћи какав предлажу Кисинџер и Бжежински“.

    „Постојећа пракса подстицања криза у међународним односима, немира, насиља и ратова сигурно би се наставила, па и радикализовала“, уверен је Кљакић. Ипак, закључује, овакав развој догађаја није и нужан.

    „Оно што даје трачак наде јесте чињеница да је међународно јавно мњење, па и јавно мњење у САД — то показују резултати тамошњих прелиминарних председничких избора, где су присталице двојице противника досадашњег америчког интервенционизма, Доналда Трампа и Бернија Сандерса, када се саберу, у уверљивој већини — апсолутно против такве актуелне, па и могуће будуће политике. Имајући то у виду, желим да верујем да у САД постоје политичке снаге које су спремне да уваже ову чињеницу“, каже Кљакић.

    Што ће рећи да је кључно питање хоће ли ове политичке снаге, које су дакле спремне да уваже преовлађујуће расположење јавности и нову реалност у свету, успети да се изборе за свој утицај у званичном Вашингтону. Кокетирање јастреба попут Збигњева Бжежинског с новом, мирољубивијом концепцијом светског поретка могло би да представља основ за опрезну наду да је припитомљавање Америке, ипак, могуће и договором, уместо озбиљним светским потресом који је иначе неминован…

    Тагови:
    хегемонија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога