Слушајте Sputnik
    Свет
    Преузмите краћи линк
    1226
    Пратите нас

    У Портланду је покрет за демонтажу споменика „расиста“ стигао до оснивача. Статуа трећег председника САД, аутора Декларације независности Томаса Џеферсона, срушена је, а демонстранти су на постољу споменика написали „робовласник“. Зашто легендарног борца за слободу сада толико мрзе у Америци?

    Робовласник — доле!

    „Роберт Ли, Стоунвол Џексон, ко је следећи: Вашингтон, Џеферсон? Будалаштине!“, написао је Доналд Трамп на свом Твитер профилу 2017. године. Тада је питање расизма и наслеђа конфедерата постало још озбиљнији проблем у земљи, јер су у Шарлотсвилу припадници покрета Кју-клукс-клан (три различита покрета у САД која су се залагала за екстремне реакционарне ставове, као што су белачка супериорност, белачни национализам, антиимиграционизам) почели активније да делују.  

    Али нико није ни помислио да ће статуа једног од оснивача Америке Томаса Џеферсона заиста бити срушена. Мање од две године касније, споменик трећем председнику САД је срушен испред школа која је добила име у његову част. 

    Говорећи о Џеферсону, људи се сећају Декларације независности, библиотекe конгреса названe његовим именом, новчанице од два долара која се сада ретко може наћи. Међутим, донедавно је врло малом броју људи падала на памет реч „робовласник“. 

    Херој и борац

    „Сви људи су рођени слободни“, говорио је Џеферсон. И то се није односило само на робове, како су касније на Југу тумачили. 

    Рана верзија Декларације независности је садржала 168 страница његовог текста. У њој је Џеферсон осуђивао ропство, називао га је: „пиратски рат“, „одвратан бизнис“, „гомила ужаса“ и „злочин против човечанства“.  

    Страствено разоткривање зла није убедило Џона Адамса и Бенџамина Френклина. Џеферсонова прокламација није укључена у завршни документ. Детаљи дебате су још увек непознати, одлука је донета из економских и политичких разлога. 

    Американци су у то време имали различите тачке гледишта о институцији ропства, иако су њене присталице биле свуда. Јужњацима је била потребна радна снага да се колонијална економија, заснована на извозу дувана, памука и других биљних култура у Европу, не би успорила.

    Трговци са севера су зависили од трговинских путева Европа-Африка-Америка, а превоз робова је био важан део ово троугла. 

    Управо је Џеферсон допринео забрани интерконтиненталне трговине робовима. Први пут у свету је 1778. године на ову забрану стављен вето у Вирџинији. 

    Оснивачи су подржавали Џеферсонове вредности. Парадокс је у томе што су они сами озбиљно прекршили законе „људске природе“. 

    Одвратно, али неопходно

    Упркос свим филозофским аверзијама према ропству и покушајима да га законски укине, Џеферсон је имао стотине робова. Штавише, неколико њих је довео у Белу кућу, да би спремали француска јела. То је примећено у интелектуалном окружењу.  

    „Да ли је могуће да чујемо најгласније позиве на слободу од трговца црнцима?“, писао је британски есејиста Самјуел Џонсон. 

    Без робова, наследнику једне од најбогатијих породица у Америци било би тешко. Са 24 године је од оца наследио пет хиљада хектара земље и 52 роба, након чега је поставио темељ чувеној плантажи Монтичело у Вирџинији, која је сада део Светске Баштине Унеска. Имање се ширило, а заједно с њим су расле и финансијске обавезе. Ослобађање робова је означавало одрицање од имовине и актива, истицао је историчар Херберт Слоан у својој књизи „Томас Џеферсон и проблеми са дуговима“. 

    Амерички новинар Хенри Виенчек у књизи 2021. године о „мрачној страни Томаса Џеферсона“ описао је такозвану теорему од четири одсто. Председник је, наводно, саветовао једног познаника који је запао у тешку финансијску ситуацију да „инвестира у црнце“. Тада ће профит од имања расти за четири одсто сваке године јер робови рађају децу. Виенчик је назвао Џеферсона „пиониром у индустријализацији и диверзификацији ропства“ — председник је као гаранцију за велики кредит у холандској банци дао робове. 

    Међутим, историчарка и професорка права на Харварду Анет Гордон-Рид је сумњала да таква „теорема“ заиста постоји. „Виенчик се позивао на, сумњиву белешку, коју може пронаћи само најскрупулознији истраживач“, истакла је она у рецензији. 

    Иако Виенчик разоткрива Џеферсона, он ипак спомиње да је председник бранио да се ударају деца црнаца, која су радила у фабрици ексера у Монтичелу. Међутим, тачно је да их је афроамерички надзорник ударао бичем. Виенчик је навео други случај када Џеферсон није казнио роба за крађу, а обично су за такво нешто били кажњавани. 

    Професионални историчари су довели у питање многе тврдње Виенчека. 

    На пример, Џеферсон је, по речима неких истраживача, предложио постепену припрему робова за слободан живот. Сматрао је да црнци заостају за белцима у смислу интелигенције и да ће њихово масовно ослобађање довести до устанка. О томе је писао у „Белешкама о држави Вирџинија“. Сам Џеферсон је ослободио само девет робова — можда су то била његова деца. 

    Такође није желео да ослобођени робови буду пуштени у Вирџинију, због страха од линча. Према његовом мишљењу, бивше робове је требало у потпуности протерати из САД. За њега су бели Американци и поробљени црнци били „две одвојене нације“, истакао је биограф Џон Мич у књизи „Томас Џеферсон. Уметност власти“. Стога је црнце требало послати у Африку или на Западноиндијска острва. 

    „На овај начин ћемо обновити правду“, истицао је он у писму свом пријатељу историчару и председнику универзитета Харвард, Џареду Спарксу. „У дугорочној перспективи, вероватно смо им учинили више добра, него зла“. 

    У „Белешкама о Вирџинији“ Џеферсон је детаљно изложио план депортације. Деца су морала да остану уз родитеље: девојчице до 18 година, дечаци до 21 године. Требало је да их обучавају на основу њихових способности: нека да припреме за пољопривредне послове, друге за производњу.  

    Вољена робиња

    Скандалозни догађај у Џеферсоновом животу је веза са робињом Сели Хамингс. Девојчица је такође далеки рођак оснивача, ћерка његовог таста и љубавнице мулаткиње. Веза је трајала више од четрдесет година, све до Џеферсонове смрти. 

    Први пут је о овоме проговорио новинар Џејмс Келендер 1802. године. Прича се да се на тај начин осветио Џеферсону што га није запослио. Каније је информације потврдио председников познаник Елајџ Флечер. „Прича о црној Сали није фарса. Он живи са њом, имају заједничку децу. А најгоре је што ту децу он држи у ропству — неприродан злочин који је уобичајен за та подручја“, овакве Флечерове белешке се чувају у америчким архивама. 

    Најстарији унук председника Томас Џеферсон Рендолф, у писму пријатељу је истицао да деца Хамингсове толико личе на деду да је сродство очигледно. Једног дана на вечери био је запрепашћен када је видео слугу како стоји иза Џеферсона — био је председникова копија. Иако је касније разјашњено да су деца вероватно од другог рођака. Али историчарка Анет Гордон-Рид верује да је унук једноставно бранио свог деду, јер је за белца у то време таква веза била табу. 

    Озбиљни докази су се појавили 1998. године када су генетичари упоредили ДНК потомка Џеферсоновог стрица и сина Сали Хамингс. Сродство је потврђено. Две године касније, тим научника из Меморијалног фонда Томаса Џеферсона закључио је да је он највероватније отац све деце робиње. Међутим, расправа историчара није завршена. 

    У Монтичелу је 2018. године отворена изложба посвећена Сали Хамингс. Назив „Секс, власт, поседовање“ одражава потешкоће у дефинисању односа између председника и робиње: по закону Хамингсова је ипак била Џеферсоново власништво. Међутим, детаљи везе нису јасни. Узајамна симпатија, љубав или насиље — нема сагласности у мишљењима. На крају су реч „насиље“ на изложби написали са знаком питања. 

    „Мислим да робови нису имали избора“, рекла је једна од Хамингсових потомака Розмари Хатсон. „Можда то и није било насиље, али сигурно јесте дужност“. Други далеки рођак робиње, Џулијус Џеферсон размишља другачије. „Ово је љубавна прича“, рекао је, додајући да Сали изгледа као прва супруга председника, која је умрла. 

    Џеферсоново наслеђе је контрадикторно. Бранио је робове, али није одустајао од њиховог рада, противио се трговини људима и сматрао црнце глупљим од белаца, имао је мулаткињу љубавницу и држао сопствену децу у заробљеништву. Неодређеност веровања оснивача вероватно ће остати повод за расправу. 

    Тагови:
    Портланд, демонстранти, робови, Томас Џеферсон
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога