Слушајте Sputnik
    Свет
    Преузмите краћи линк
    53433
    Пратите нас

    Нацрт економског и безбедносног споразума Кине и Ирана, који је процурио у „Њујорк тајмсу“, и даље одјекује у медијима. Документ предвиђа инвестиције Кине од више милијарди долара у иранску економију, као и значајне попусте Кини на нафту. Споразум такође укључује безбедносну сарадњу, размену обавештајних података и заједничке војне вежбе.

    Ирански политички аналитичар Махан Абедин објаснио је забуну због споразума и расветлио стратешки помак Ирана према истоку.

    Коментаришући цурење документа, ирански министар спољних послова Мухамед Џавад Зариф признао је да је његова земља заиста преговарала о 25-годишњем стратешком партнерству са Кином, додајући да ирански парламент те споразуме тек треба да усвоји. Аутентичност документа Техеран до сада није потврдио.

    Зашто западне државе дижу узбуну

    Изгледи за дугорочну кинеско-иранску сарадњу изазвали су различите реакције међународних посматрача: „Форин полиси“ тврди да је споразум „лоша вест за Запад“, и предвиђа геополитичку реконструкцију на Блиском истоку и Азији, са јачањем упоришта Кине на стратешки важним локацијама.

    Амерички државни секретар Мајк Помпео придружио се хору бунџија, тврдећи за „Њујорк тајмс“ да ће улазак Кине у Иран „дестабилизовати Блиски исток“ и довести Израел, Саудијску Арабију и УАЕ „у ризик“.

    Нема ничег посебно изненађујућег у западним медијима и противљењу западних влада кинеско-иранском пакту, који симболизује одлучан помак Ирана према истоку, објашњава Махан Абедин, ветеран-новинар и аналитичар за иранску и блискоисточну политику.

    „Више од 150 година Иран се окреће Западу, а посебно Европи, трговини, инвестицијама, образовању и општем ангажману“, каже он. „Чак ни Исламска револуција 1979. године није зауставила овај процес и током последње четири деценије у иранским политичким круговима водиле су се живахне расправе о корисности јачег заокрета ка Западу. Али неуспех нуклеарног споразума, заједно са европском немоћи пред америчким насиљем, резултирао је губитком вере Ирана у Запад“.

    Аналитичар истиче да, иако споразум можда још увек неће бити потписан, „нема сумње да су обе стране, Иран и Кина, у завршној фази формализације дугорочног пакта“.

    Чини се да су и Техеран и Пекинг заинтересовани за интензивирање безбедносне сарадње, примећује Абедин, поричући претпоставке западних масовних медија да ће Кина разместити војне снаге на иранска острва у Персијском заливу: „Из различитих уставних, историјских, политичких и идеолошких разлога Иран никада неће прихватити стране силе на свом тлу“, наглашава он.

    Иран и Кина су две аутентичне азијске силе

    Одговарајући скептицима који сумњају у озбиљност намера Техерана и Пекинга, стручњак за Блиски исток скреће пажњу на чињеницу да је „Иран важан кинеској Иницијативи за појас и пут утолико што би јој омогућио да осигура свој западноазијски бок“.

    „Иран је од виталног значаја за копнени приступ Европи и изузетна стратешка локација (у непосредној близини Централне Азије, Арапског мора, Европе, па чак и Русије) чини земљу веома атрактивном за кинеске инвеститоре“, наглашава он, додајући да је тешко да ће се кинеско-иранска сарадња уздрмати због претњи америчким санкцијама или због потенцијалног незадовољства Ријада и Абу Дабија.

    Техеран ће вероватно удовољити кинеским потребама, јер су му „потребне стране инвестиције да би ојачао своју инфраструктуру у широком спектру сектора, а кинеске финансије могу бити од помоћи“, Сматра Абедин.

    „Иран и Кина су две аутентичне азијске силе, вероватно две најважније силе које доминирају азијским континентом на оба краја“, каже политички аналитичар. „Између две државе постоји дубоко узајамно поштовање и њима једино одговара да се зближе ускладе на економском, политичком, па чак и потенцијално војном нивоу“.

    Неуспех политике „максималног притиска“ Вашингтона

    Дотичући се једностраног режима санкција Вашингтона Исламској Републици, ирански новинар наглашава да политика Трампове администрације „максималног притиска“ очигледно није успела.

    „Иран је отпорна земља са експанзивном спољном политиком“, примећује Абедин. „Навикао је на санкције током четири деценије и зато је развио вештину да их заобиђе и порази. Иранска економија је сложенија и самосталнија него што већина мисли, а ова економска отпорност значи да Иран може да настави да функционише и заиста да напредује – у одсуству продаје сирове нафте“.

    Штавише, Техеран је отворено пркосио америчким једностраним ограничењима и претњама пружајући руку помоћи Венецуели, коју санкционише Вашингон. Прошлог лета Исламска Република је обезбедила Каракас горивом, храном, медицинским потрепштинама и резервним деловима за нафтну индустрију. Иранци су у јулу отворили нову продавницу прехрамбених производа у источном Каракасу, а у њој се налази више од 2.000 производа из блискоисточне земље.

    Поврх свега, гласање Уједињених нација у августу задало је ударац Сједињеним Државама јер је одбијена резолуција Беле куће о неограниченом продужењу ембарга на оружје Ирану, што је предвиђено иранским нуклеарним споразумом 2015. године. Од 15 држава чланица Савета безбедности УН, резолуцију су подржале само САД и Доминиканци, а Русија и Кина су биле против ње, док је 11 земаља било уздржано.

    Према Абедину, кинеско-ирански пакт „имаће већи утицај на иранску глобалну политику уколико Иран буде осећао да је мање спутан и угрожен америчким притиском“.

    Прочитајте и:

    Тагови:
    стратешко партнерство, САД, Иран, Кина
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога