Перина рабона: Сви путеви воде у Рим!

© AP Photo / Justin TallisИталија
Италија - Sputnik Србија, 1920, 10.07.2021
Пратите нас
Београд опет гори… Читавог живота се трудим да нађем своје место под Сунцем, али више не могу да издржим. Треба ми хладовина, очајнички ми треба хладовина. Да у миру освежим мисли и утиске пред велико финале Европског првенства и мало финале моје колумне. Италија, Енглеска и ја.
Перина рабона као почетни ударац у колевци фудбала. Част ми је да заљуљам „Вембли“!
Навијачи Енглеске - Sputnik Србија, 1920, 10.07.2021
УЕФА експресно казнила Енглезе
Седим са друштвом и убијамо неиздрж. Окупили се ортаци да излече досаду и прекрате време до спасоносне вечери. По овој врућини нама сване тек кад падне мрак.
Господин Целзијус баш нема милости, али не дамо се… Ада Циганлија, тврде клупе и дрвени сто. На средини помало изанђали шпил карата, који већ годинама мешамо из руке у руку.
Петорица сезонских покераша, у игри без улога. Добитак је да прође време до недеље, када ће почети права игра великих мајстора фудбала и то на травнатој чоји најславнијег стадиона на свету.
Пре тога, наша увертира. Ја сечем, Пеца дели…
Три по три, па још мало… Свако од нас љубоморно крије карте и машта да већ у првој руци добије исте штихове, или бар боје. У себи се мислим: „дај одмах сва четири аса, па да видим има ли ко јачи“.
У том тренутку стиже ми порука на Вибер од Уње - мог узора, ментора, човека који има фудбал у малом прсту. Две слике у једној објави: Стручни штаб Италије стоји мирно док се интонира химна. Роберто Манћини, Габриеле Ориали, Албериго Евани и Ђанлука Вијали - од прекјуче. А испод, њихове млађе главе из играчких дана азура, са Панинијевих сличица из осамдесетих и деведесетих. Легенде не одлазе, само мењају места…
Још играју за Италију!
(Роберто Манћини - 36 утакмица за Италију; Габриеле Ориали - 28; Алберико Евани - 15; Ђанлука Вијали - 59 утакмица за „азуре“). Манћини и Вијали су играли заједно на Светском првенству у Италији 1990. године, а друговали су и терорисали ривале у дресу Сампдорије од 84' до 92', после је Вијали отишао у Јувентус, али то је нека друга прича...
​Враћам поглед у сложене карте и видим да и нисам неки штих. Безобразно блефирам и не мењам, јер имам шта да бацим на талон… Екипа ме гледа сумњичаво, вуку нове карте и чекају да се отворе. Уки први - два пара, Сале Чарапић - трилинг жандара, Боки одустаје. Пеца већ слави…
„Пацери, трилинг краљева и још приде - пар дама у пратњи. Фул!“
Само се ја чекам. Спуштам карте, али их не отварам. Узимам телефон, отварам слику да је сви виде:
„Е, па момци, слаби сте… Четири аса: Манћини, Евани, Ориали и Вијали.
Тајац, па овације!
Моја игра је завршена. Сад се мислима селим у Лондон.
​И тамо ћу бити кибицер који френетично навија за четири аса. И за малу „двојку“, сјајног Фредерика Кјезе, чији је отац Енрико комотно могао да стане уз Манћинија, Еванија, Ориајлија и Вијалија. Заједно пишу историју италијанског репрезентативног фудбала, некада као играчи, сада као тренери. Какво је то фудбалско благо - непроцењиво! И зато, свака част Енглезима, али ја настављам да се уздам у фудбалски покер четири италијанска аса.  
Sorry, matori za: Football coming home!
Forza, ragazzi za: Football coming to Rome!
► Спутњик спорт – Миљанов корнер: Како преживети аутогол?
► Перина рабона: Опело за „групу смрти“
► Степијева контра: Сан о 1992. години
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала