Слушајте Sputnik
    Вести
    Преузмите краћи линк
    1530812
    Пратите нас

    Благоје Јововић, атентатор на усташког поглавника Анту Павелића, до данас је био мистериозна личност. О њему нема историјских података. Све информације о Јововићу и његовом подухвату потичу из друге руке, из публицистичких књига.

    Захваљујући академику Василију Крестићу, директору Архива САНУ, сада је све другачије. Угледни историчар, највећи познавалац српско-хрватских односа, уступио је "Новостима" аутентично сведочанство о Јововићу које је написао Слободан Борисављевић, један од челних људи југословенских тајних служби.

    Каријеру је започео у Озни, а затим је био један од оснивача и шефова дипломатске тајне службе СИД (Служба за информације и документацију) у Министарству иностраних послова. Борисављевић је био један од водећих експерата за стварање обавештајних веза и мрежа широм света које су пратиле рад емиграције.

    "Како се ових дана, поводом намере да се изврши преименовање београдских улица, потегла прича и о Благоју Јововићу, атентатору на усташког поглавника Анту Павелића, слободан сам да вам доставим сведочење човека који је по службеној дужности имао проверене податке о том атентатору и о самом атентату. Реч је о покојном Слободану Борисављевићу, човеку који је више година био у дипломатским службама, а ја сам га упознао у време када је у Будимпешти био први саветник наше амбасаде. Наше вишегодишње познанство претворило се и у пријатељство. Једном приликом, у пријатељском разговору, испричао ми је до појединости и податке који су се тицали атентата и атентатора на Павелића", прича, за "Новости", академик Крестић.

    Он је Борисављевића убедио да прича о атентату на Павелића не сме да буде изгубљена за историју.

    "Како је његово казивање било засновано на прворазредним провереним подацима, мени се, као историчару, учинило то веома значајним и нисам хтео да дозволим да све речено падне у заборав. Замолио сам га да све што ми је испричао стави на папир и да то буде сачувамо у Архиву САНУ. Он је без устезања удовољио мојој молби. Сматрам да ће у овом тренутку, када је предложено да се по Јововићу назове једна градска улица, наша јавност сазнати пуну истину о атентату и атентатору и о томе да ли он заслужује да се једна улица означи његовим именом", каже академик Крестић.

    Борисављевић је у време атентата био резидент југословенске службе у амбасади у Берну. По повратку из Швајцарске октобра 1957. постао је заменик начелника 3. Одељења у Координационом одељењу ДСИП које је било задужено за емиграцију, стране обавештајне службе и терористичке организације.

    "Било ми је познато да је лично Александар Ранковић строго забрањивао организовање убистава југословенских емиграната у иностранству: "Треба их контролисати, спречавати њихове активности, али не треба их убијати, јер то може да баци лошу слику на нашу земљу". Једино је било одобрено да се изврши акција на Анту Павелића, за кога се знало да живи у Аргентини. Требало га је отети и допремити у Југославију ради суђења, или, ако то није могуће, убити", записао је Борисављевић.

    Југословенске власти знале су да је Павелић 1948. пребачен у Аргентину из Италије ватиканским "пацовским каналима" за спасавање нациста и њихових сарадника. На југословенске захтеве да Павелића изруче Југославији ради суђења, аргентинске власти су одговарале да њихове службе не знају где се он налази.

    "Павелића је очигледно штитио и сам Перон, а посебно Ватикан. Било је информација да су усташе сарађивале са Пероном у такозваним одредима смрти, при ликвидацији политичких противника. И нове аргентинске власти, после пада Перона, крајем 1955. "нису успевале" да пронађу Павелића. Очигледно нису хтели да се замере моћној и утицајној Католичкој цркви. Павелић је под именом Пабло Араноис мирно живео у предграђу Буенос Аиреса - Лома де Паломар. Новцем и златом које је донео из Хрватске основао је грађевинско предузеће и добро живео", бележи Борисављевић.

    Александар Ранковић је као председник Одбора за унутрашњу политику и безбедност одлучио да Југославија предузме тајну операцију отмице Павелића. Усташки поглавник је после киднаповања требало да буде пребачен на југословенски теретни брод. Међутим, службеници амбасаде планирани да организују отмицу оглушили су се о Ранковићево наређење.

    Табла која ће стајати у улици Благоја Јововића
    © Фото : Град Београд
    Табла која ће стајати у улици Благоја Јововића

    "Брод је дошао, али није ни покушана акција. У таквој ситуацији дошло је до контакта на релацији Амбасада - Благоје Јововић и то на иницијативу самог Јововића. Он је, ступивши у контакт са нашим представницима, понудио да изврши атентат на Павелића", забележио је Борисављевић.

    Он за Јововића каже да је "интересантна личност" и да је 1941. био у партизанима, али да није био члан КПЈ како је говорио службеницима амбасаде, већ СКОЈ. Јововићевој причи да је 1942. прешао у четнике јер су му "партизани стрељали неког из фамилије" Борисављевић супротставља информацију да је петокраку заменио кокардом на наговор брата Јакова Јововића, једног од истакнутијих четничких команданата.

    "У четницима је Благоје Јововић постао командант батаљона и по завршетку рата проглашен је за ратног злочинца. Бежао је из Југославије са четницима Павла Ђуришића, али је успео, за разлику од многих од њих, да се докопа Италије. Касније је стигао у Аргентину. Није био запажен у активностима непријатељски расположене емиграције", записао је Борисављевић.

    Подаци југословенске тајне службе су се разликовали од оних које је Јововић много касније испричао у аутобиографској исповести, па су службеници амбасаде у Буенос Ајресу били резервисани и према његовој понуди да изврши атентат.

    "Наши представници су се плашили да није у питању нека провокација емиграције или аргентинске полиције, али су контакт прихватили. Јововић је тражио да му помогну тиме што ће му обезбедити пиштољ калибра 9 мм или му набавити затроване метке за његов пиштољ калибра 7,65 мм. Наши представници, плашећи се провокације, нису то хтели да учине. Током тих разговора упитали су Јововића шта га мотивише да покуша да убије Павелића. Он је одговорио да је 1941. био партизан и члан КПЈ, а да је после прешао у четнике јер му је од стране партизана убијен неко од рођака. "Можда овим желим и сам пред собом да се искупим", говорио је том приликом Јововић.

    Пре тога је рекао да му мајка живи у Црној Гори и то веома тешко јер му је сва имовина као народном непријатељу одузета. "Вратите јој имовину или бар део", замолио је - записао је Борисављевић.

    Он сведочи да службеници амбасаде нису били спремни да одлучније сарађују с Јововићем, па је он сам кренуо у акцију 10. априла 1957, на дан прославе НДХ.

    - Сачекао је око 9 увече Анту Павелића ... и у близини његове куће испалио му шест метака у леђа. Два метка су погодила Павелића, један у саму кичму, а један у плећку... Јововић је побегао, а Павелића су одмах пребацили у болницу коју је држала Католичка црква. Потом, концем јула 1957, Павелића су пребацили преко Чилеа у Шпанију. Тамо је 28. децембра 1959. умро од последица рањавања у Буенос Аиресу. Наиме, Павелић је био рањен у кичму и доњи део тела му је остао одузет, а поред тога, њему као дијабетичару, рана није никад зарасла. Јововић није много крио да је он пуцао на Павелића, а аргентинска полиција, која је по свему судећи све знала, није против њега ништа предузимала. Аргентинским властима, после пада Перона, било је стало да се што пре ослободе незгодног и компромитованог госта Павелића - записао је Борисављевић.

    Адолф Хитлер и Анте Павелић
    © CC0 / United States Holocaust Memorial Museum, Photograph #85432
    Адолф Хитлер и Анте Павелић

    Слободан Борисављевић је после Павелићеве смрти контактирао са југословенском амбасадом у Буенос Ајресу ради информације шта се дешава са атентатором Благојем Јововићем и да ли комуницирају са њим.

    "Одговорили су ми да Јововић сада ради у компанији Aer Linias Argentinas и да је често ван земље. Наши у Буенос Ајресу били су уверени да је Јововић ово урадио у договору са неким из аргентинске федералне полиције, која га сада штити и против њега ништа не предузима. После повратка у Београд предложио сам да се мајци Благоја Јововића врати имовина", записао је Борисављевић.

    Тагови:
    атентат, Анте Павелић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога