Београд+ 22°C
Ниш+ 22°C
Слушајте Sputnik
    Манастир Грачаница

    Шта повезује Немањиће, Ђоковића, Мишковића и Тому?

    © AFP 2018 / ARMEND NIMANI
    Живот
    Преузмите краћи линк
    Мира Канкараш Тркља
    22111

    Када 31. маја заврши мандат председника Србије, Томислав Николић, који је у родној Бајчетини сазидао цркву и предао је на употребу народу, моћи ће да каже да се уписао у ред српских владара задужбинара. Традиција задужбинарства у Срба, која је трајала вековима и изнедрила оно по чему нас и у свету препознају као народ, ипак се полако враћа.

    И данас су најлепше зграде Београда, Новог Сада и других наших градова задужбине, а великих српских задужбина има и ван граница данашње Србије, попут Текелијанума у Будимпешти. Можемо ли замислити Београд без Капетан-Мишиног здања, Игуманове палате, Коларчеве задужбине, Вукове задужбине, или задужбине Николе Спасића, без којих Кнез Михаилова не би била иста. Или Нови Сад без Матице српске или Платонеума. Ето тек неколико свима знаних здања од око хиљаду фондација и задужбина које су регистроване у Србији.

    Архив Србије чува листу са више од 400 завешталаца, у Универзитетском архиву су акта 78 задужбина и фондова, док Архив САНУ поседује листу од 59 задужбинара и дародаваца.

    Још од подизања манастира Студеница, српски народ је изнедрио многе ктиторе, несебичне добротворе који су мислили и на будућност свога рода.

    Задужбинарство је на нашем тлу посебно било развијено у средњем веку, у време династије Немањића. Наше најзначајније задужбине су свакако манастири. Сви српски владари, а и многе велможе, оставили су задужбине без којих Срби не би имали места на листи светске културне баштине. Почев од великог жупна Стефана Немање, па све до деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, сваки се владар старао да подигне бар једну велику цркву или манастир.

    Осим Студенице, славна династија Немањића подарила је српском роду неколико изузетних задужбина, манастире Жичу, Пећку патријаршију, Милешеву, Сопоћане, Грачаницу, Високе Дечане… Немањићи нису зидали само цркве, већ и мостове, болнице. Стефан Немања и његов син Растко, касније први српски архиепископ Свети Сава, зидали су манастире и ван Србије, највише у Грчкој, на Светој Гори и у Солуну.

    Тежња ка задужбинарству у Србији није прекинута ни под турском влашћу, а како бележи Вук Караџић, испољавала се у симболичким формама. Сакрално задужбинарство обновило се под турском доминацијом у 15. и 16. веку. Пример су манастир Манасија и они на Фрушкој гори. На српском Атосу је од 15. до 18. века изникло 16 манастира.

    У време борбе за национално ослобођење од турског ропства, задужбинарство је суштински допринело грађењу идеје о српској државотворности и њеном континуитету, каже у својој књизи „Задужбинарство код Срба“, Славко Вејиновић. Он тврди да међу новоствореним грађанским слојем који се формира и богати у бурним годинама 18. века, јача свест о оданости свом отачеству, па почетком 20. века задужбинарство доживљава — златно доба. Нису само индустријалци и трговци ти који зидају и поклањају, већ и министри, угледни професори, официри, црквени великодостојници, па и политичари.

    Задужбинарство је ухватило нови замах са реафирмисањем државности Србије. Између два рата је око 500 појединаца завештало своју имовину задужбинама, а међу њима су краљ Петар Први Карађорђевић, Никола Спасић, Лука Ћеловић Требињац, краљ Александар Први Карађорђевић, краљица Наталија Обреновић.

    Фондове тих великих задужбинара обесмислиле су историјске промене након Другог светског рата, чији је силазак са историјске сцене крајем 20. века омогућио спорадично „васкрсавање“ институције задужбинарства.

    Доношење Закона о задужбинама и фондацијама и Закона о реституцији стекли су се услови за поновну реафирмацију те лепе и значајне традиције.

    Бивши председник Србије Борис Тадић и одлазећи Николић више пута су покушавали да пробуде успавано доброчинство оних с најдубљим џепом. Тако је Тадић позивао „непристојно богате“ да се одуже заједници тако што би подигли, на пример мост, руковођени примерима добротвора из прошлости. И Николић је апеловао на савест оних који имају више да поделе са онима који немају довољно.

    И пре тог апела богати Американац српског порекла Слободан Павловић саградио је свом народу ћуприју на Дрини спојивши Мачву и Семберију.

    Ипак, српску традицију задужбинарства, после више деценија затишја, могло би се рећи да је прва наставила Мадлена Цептер, супруга бизнисмена Филипа Цептера. Њеном заслугом изграђена је зграда опере и позоришта „Мадленијанум“, установљена некадашња награда „Женско перо“, али и „Добричин прстен“. Донирала је и изградњу првог послератног приватног музеја у Србији у Кнез Михаиловој улици и основала фонд за стипендирање младих талената.

    На апел није чекала ни породица Карић. Задужбина Карић фондације је медицинска школа у Ћуприји, која прима 5500 студената. Финансијски су подржавали најразличитије уметничке пројекте и каријере, а патријарх Иринеј им је посебно захвалио што помажу опстанак косметских светиња, посебно Пећке патријаршије.

    У дародавце су се уписали и бизнисмени Мирослав Мишковић, који је подигао дечји и омладински центар на Бежанијској коси у Београду и Миодраг Костић, који је поклонио кућу СОС дечјем селу у Краљеву.

    На крају, а по вредности донација вероватно међу првима, јесу наши прослављени спортисти Владе Дивац и Новак Ђоковић. Захваљујући њиховим фондацијама збринуте су бројне породице без крова над главом, а најмлађима омогућена адекватна едукација. Позната је и помоћ Ђоковића Српској православној цркви на Косову и Метохији, а финансирао је и изградњу цркве у постојбини Ђоковића у близини Никшића у Црној Гори.

    Задужбинарство је поново међу Србима. Али би и држава одговарајућом пореском политиком требало да га подстиче. Да нам се не дешава да на оно што неко већ поклања још мора и да плати порез. А још је горе када се не зна у чијој је надлежности брига о задужбини.

    Како рече велики Андрић у роману „На Дрини ћуприја“: Сви ми умиремо само једном, а велики људи по два пута — једном кад их нестане са земље, а други пут кад пропадне њихова задужбина.

    Треба ли подсећати да је задужбина нашег славног нобеловца једна од најрепрезентативнијих у Београду.

    Тагови:
    задужбине, задужбинари, Богољуб Карић, Стефан Немања, Свети Сава, Иво Андрић, Мирослав Мишковић, Борис Тадић, Томислав Николић, Новак Ђоковић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога