Слушајте Sputnik
    Живот
    Преузмите краћи линк
    0 1065
    Пратите нас

    Кољска ултрадубока бушотина, грандиозни научни пројекат, ушала је у Гинисову књигу рекорда као најдубља поптуно вештачка бушотина на свету.

    Совјетски научници су поставили амбициозне циљеве — да проуче најстарије стене на нашој планети и истраже процесе који се одвијају у њима. Како би остварили своје планове, они су морали да буше више од 12 километара у Земљину утробу, а до данас нико није успео да превазиђе ту дубину.

    Радови на Кољској ултрадубокој бушотини у близини града Запољарнија у Мурманској области трајали су до 2008. године. За то време, научници су дошли до многих открића, а чак су се суочили са „непознатим“, открива у интервјуу за Спутњик главни геофизичар Научног центра „Кољска бушотина“ Сергеј Певзнер.

    „Први пут сам се нашао код Кољске бушотине у октобру 1992. године, а почео сам да радим на том јединственом објекту почетком јула 1993. године. Стога о ономе што се догађало до тада знам из публикација и архивских извора, као и из приче људи који су започели тај пројекат, и који су учествовали у спровођењу свих његових фаза. Имао сам срећу да их упознам, а с некима од њих сам чак и радио“, каже Сергеј Певзнер.

    Трка под земљом и у свемиру

    Према речима нашег саговорника, Совјетски Савез је имао неколико циљева кад је покренуо ископавање на Кољској бушотини. Представници фундаменталних наука о Земљи желели су да проуче најстарије стене на нашој планети и процесе који се у њима одвијају. Осим тога, држава је желела да добије примењене резултате, који би могли да позитивно утичу на њен економски и индустријски развој — на пример, откривање нових налазишта руде бакра и никла.

    Кољска ултрадубока бушотина: Мит је да су совјетски научници, наводно, желели да потпуно пробуше Земљу
    © Sputnik / A. Varfolomeev
    Кољска ултрадубока бушотина: Мит је да су совјетски научници, наводно, желели да потпуно пробуше Земљу

    „Са моје тачке гледишта, други разлог је био значајнији. Почетком шездесетих година, у СССР-у, као и у другим земљама, почели су да се појављују велики пројекти, повезани са трагањем за новим изворима минералних сировина. Човечанство је кренуло у освајање мора и дна светског океана. Технички је то постало могуће баш у то време“, истиче Певзнер.

    Штавише, он упоређује интересовање за истраживање дубине Земље у разним државама са жељом човечанства да освоји свемир у том периоду.

    „САД су 1961. године покренуле реализацију пројекта ’Мохол‘. Направљен је безуспешан покушај да се морским бушењем достигне Мохоровичићев дисконтинуитет, који, према савременим представама о структури планете, одговара граници Земљине коре са омотачем језгра. Максимална дубина једне од бушотина је износила 183 метра (на морској дубини од 3.500 метара). Пројектом је потврђено да је бушење под водом у принципу могуће, и покренут је нови програм бушења морског дна — ДСДП, чију је реализацију започео светски познати истраживачки брод за бушење ’Гломар челенџер‘. У експедицијама су активно учествовали и совјетски научници“, објаснио је геофизичар.

    Совјетски Савез није заостајао за њима. Године 1962. на територији Казахстанске Совјетске Социјалистичке Републике започето је ископавање две ултрадубоке бушотине, Аралсорске (СГ-1) и Бигжаљске (СГ-2), које је завршено 1971. године. Дубина прве бушотине је износила 6.806 метара, а друге 6.700 метара.

    Године 1965. развијен је сложени научно-технички програм, за проучавање дубоке структуре Земљине коре. Ископавање Кољске бушотине (СГ-3) започето је 24. маја 1970. године.

    „Исте године у САД, у Оклахоми, започето је ископавање бушотине Баден јунит, која је за 545 дана достигла дубину од 9.159 метара. То је била најдубља бушотина на свету све до 1974. године, када је у САД завршено ископавање нове бушотине Берта Роџерс, која је дубином од 9.583 метра надмашила претходну. Тај рекорд је оборен 6. јуна 1979. године, када је ископана Кољска ултрадубока бушотина, која је достигла дубину од 9.584 метра. Дакле, 2019. године се обележава 40. годишњица тријумфа националне идеје и технологије“, каже Певзнер.

    Желели да потпуно пробуше Земљу?

    Бушење и истраживање Кољске ултрадубоке бушотине омогућило је стручњацима да раде са новим подацима које су добили.

    „Први пут су истраживања Кољске ултрадубоке бушотине омогућила да се добију директни подаци о структури и саставу дубоких зона древне континенталне Земљине коре и да се направе базни геолошки, геохемијски и геофизички пресеци. Добијени материјали значајно су променили претходне моделе слојевите структуре континенталне Земљине коре и традиционалне представе о природи геофизичких граница“, објашњава стручњак.

    Поред тога, он оповргава добро познати мит да су совјетски научници, наводно, желели да потпуно пробуше Земљу.

    Кољска ултрадубока бушотина - најдубља бушотина на свету
    © Sputnik / A. Varfolomeev
    Кољска ултрадубока бушотина - најдубља бушотина на свету

    „Основни задатак дубинског проучавања Земљине унутрашњости, како у СССР-у тако и у свету (у САД и Немачкој у првом реду), био је детаљно проучавање структуре Земљине коре до МОХО дисконтинуитета (гранична зона између Земљине коре и горњег дела Земљиног мантла — омотача језгра). Истовремено, разматрано је достизање границе са мантлом тако што би се бушило на местима где је Земљина кора најтања, а то је у океанима. Другим речима, поента је била да се потпуно пробије Земљина кора, а не планета Земља. Конкренто, ову идеју су изнели амерички научници. Није био циљ да се Кољском ултрадубоком бушотином достигне МОХО дисконтинуитет, јер се у њеном подручју та граница налази на дубини од 35 до 50 километара“, каже Певзнер.

    Пронашли „пакао, одакле допиру гласови грешника“

    Ископавање Кољске ултрадубоке бушотине повезано је са још једним распрострањеним митом. Дуго се веровало да су совјетски научници успели да забележе „гласове грешника из пакла“, када су на дубину од 12 километара наводно спустили микрофон и ’покупили‘ чудне звуке, који су слични крицима и јауцима. Иако се касније испоставило да је ту информацију проширио један од локалних медија као првоаприлску шалу, појединци до данас верују у то.

    „Сигурно није било ’гласова из пакла‘, нити је ико икада спуштао ’микрофон‘ у Кољску ултрадубоку бушотину. Због веома тешких термобаричних услова, на тој дубини не може да ради сва специјализована геофизичка опрема. А звуци постоје у свакој бушотини, као и у било ком делу Земљине коре. То нису ’гласови грешника‘, него нормални геолошки процеси — пуцање, кретање течности, брзо и споро померање Земљине коре итд. Геоакустичне звуке региструје посебна опрема, јер имају веома слаб ниво. Анализа тих записа нам омогућава да добијемо много корисних информација о стању геолошке средине око бушотине“, објаснио је стручњак.

    Земљина утроба прогутала је бушилицу

    На Кољској ултрадубокој бушотини једна од великих несрећа догодила се у септембру 1984. године. На дубини од 12.066 метара, цев за бушење се заглавила и пукла. Било је неопходно активирати снаге за хитно дизање. Међутим, алат за резање стена и неколико километара цеви заувек су остали у Земљиној утроби.

    „Такве несреће се редовно догађају током ископавања, чак и када је реч о релативно плитким бушотинама, и не може бити никаквих фундаменталних научних објашњења за то, осим основа науке о чврстоћи. Често је могуће елиминисати компликације које настану након таквих несрећа, тако што се, на пример, бушилица извади цела, или у деловима. Дешавало се много сличних незгода приликом ископавања Кољске ултрадубоке бушотине и успешно су саниране. Али не све“, додао је Певзнер.

    Јединствена бушотина

    До данас је у свету ископан велики број ултрадубоких бушотина, које су дубоке више од 8.000 метара. Три се налазе у САД — Берта Роџерс (9.583 метра), Бејден јунит (9.159 метара), Јуниверсити (9.159 метара), две у Немачкој — КТБ Оберпфаљц (9.901 метар) и КТБ Хауптборунг (9.100 метара). Поред њих, у Аустрији постоји бушотина Цистердорф (8.553 метра), а и на територији бившег СССР-а Сатлинска бушотина (8.324 метра), која се налази у Азербејџану. Значајна је и Ен Јахинска бушотина (8.250 метара), која се налази у Русији.

    Међутим, како наглашава саговорник Спутњика, у свету не постоји ништа слично Кољској ултрадубокој бушотини, а тешко и да ће бити, јер је свака ултрадубока бушотина јединствен објекат, како по свом геолошком положају тако и по конструкцији.

    „Нажалост, наша држава тренутно није ангажована на пројектима ултрадубоког бушења у научне сврхе. Једини пројекат који је у Русији у потпуности реализован јесте већ споменута Ен Јахинска бушотина. Радови на њој су трајали од 2000. до 2006. године. Са различитим степеном успеха завршено је или обустављено још неколико пројеката, који су започети још у СССР-у. Реч је о Уралској ултрадубокој бушотини (СГ-4), на којој су радови трајали од 1985. до 2005. године и достигла је дубину од 6.100 метара (пројектом је планирана дубина од 15 километара), као и о Тјуменској ултрадубокој бушотини, у којој је избушено 7.502 метра од планираних осам километара“, закључио је Сергеј Певзнер.

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога