Слушајте Sputnik
    Живот
    Преузмите краћи линк
    12354
    Пратите нас

    Лепу плавушу гледају у разним градовима Калињинградске области, али она није водич. Фотографишу је на семафорима, али она није модел. Често јој нуде помоћ, али увек одговара да може сама. Светлана Мастерских из Гурјевска (15 километара од Калињинграда), 35-годишњакиња, једина је жена камионџија на дугим релацијама у региону, и мајка двоје деце.

    Mолила мужа да јој купи тешки камион

    Сан да вози камион се јавио пре 15 година. Светлана и њен супруг су били власници транспортне компаније која је имала 20 тешких камиона, али тада се није усудила да седне за волан. „Одувек сам волела велике аутомобиле, гледала сам наше возаче камиона и молила сам мужа да ми купи тешки камион. Тачно је да су деца у то време била још мала и разумела сам да не могу да приуштим себи дуге вожње“, рекла је Светлана за Спутњик. 

     

    Светлана Мастерских
    © Фото : Swietłana Masterskich
    Светлана већ осам месеци ради као камионџија и поверена су јој на управљање четири возила: „ман“, „мерцедес“, „сканија“ и „волво“, а може их мењати неколико пута дневно.  

     

    Због економске кризе пар се морао опростити са фирмом, а чудно је да је Светлана остварила давни сан захваљујући разводу који је касније уследио. Да би издржавала децу и плаћала станарину, почела је да ради у таксију. Возила је од своје 18. године и имала је положен возачки испит у неколико категорија: Б, Ц и Е. А путнички аутомобил је заменила за тешки камион случајно. Једном је у њен аутомобил сео запослени у транспортној компанији, којој је она већ неколико месеци безуспешно слала своју радну биографију. Испоставило се да је путник био камионџија и након што је чуо Светланину причу, обећао је да ће јој помоћи са разговором за посао. 

    „На разговору за посао, послодавац ме је у почетку плашио говорећи да су у колективу само мушкарци. Али јасно сам рекла: желим да возим тешки камион. Чак и када сам била у путничком аутомобилу и када бих на путу видела тешки камион, остајала сам без даха. На крају су ми рекли да извадим возачку дозволу и уписали су ме на курс вожње у Удружењу за међународни друмски саобраћај“, каже Светлана. Није веровала у оно што се догађа до самог краја. „Помислила сам како су ме олако запослили, мора да има нека цака. Завршићу курс и они ће ми рећи да идем одавде. Када сам завршила обуку и дошла код њих, они су ме стварно чекали, свима је било интересантно да виде ко сам“.  

    У мушком колективу је поштују 

    Према Светланиним речима, колектив је дуго проучавао нову девојку. Многи нису мислили да ће се она снаћи. 

    „Када су ме возачи видели први пут рекли су: месец или два, и она ће трчећи напустити ово јер је тешко. Било је и оних који су увек покушавали да помогну, али сам ја говорила да сам дошла овде да радим и да ми не треба помоћ. Ако желите да покажете како се нешто ради, показујте“, рекла је Светлана Мастерских која је једина жена у Калињинградској области која је званично запослена као возач међународног превоза. „Када сам ишла на курсеве, запослени су рекли да су већ биле две девојке које су училе да возе тешке камионе како би могле да замене мужеве са којима путују“, објашњава она.
    У мушком колективу Светлану поштују, третирају је као колегу возача. Питање како је то могуће са тако упадљивим лепим изгледом је не збуњује. Како се поставиш, тако и буде
    © Фото : Swietłana Masterskich
    У мушком колективу Светлану поштују, третирају је као колегу возача. Питање како је то могуће са тако упадљивим лепим изгледом је не збуњује. Како се поставиш, тако и буде

    Светлана већ осам месеци ради као камионџија и поверена су јој на управљање четири возила: „ман“, „мерцедес“, „сканија“ и „волво“, а може их мењати неколико пута дневно.  

    „Што се тиче компликованости управљања, сви су исти. Само су неки новији, старији, са аутоматским или ручним мењачем“, објашњава Светлана. 

    У мушком колективу Светлану поштују, третирају је као колегу возача. Питање како је то могуће са тако упадљивим лепим изгледом је не збуњује. „Како се поставиш, тако и буде. Наравно у почетку су били неки критични моменти, али сам се трудила да их сасечем у корену“, објашњава она и додаје да се други возачи труде да не псују пред њом, а ако се то и деси, одмах се извињавају. 

    Камионџији није до сентименталности 

    Светлану углавном ангажују за камински превоз по Калињинградској области и она вози сировине за локалну индустрију намештаја. На пример, из Калињинграда, где се налази њена фирма, вози натоварен камион у Совјетск или Гусев — на супротни крај области. 

    „За два сата, колико ми треба да дођем до тамо, могу да уживам у необичној локалној природи, из кабине камиона је висок поглед. Возиш и душа се радује када гледаш све ово“, каже она. И одмах даје до знања да сентименталност није у опису посла камионџије. Светлана се пажљиво припрема за сваку вожњу. 

    „Пре пута увек нацртам руту јер морам унапред да знам на којим безбедном месту могу да се зауставим, зато што сам ја одговорна за робу и камион. На путу се може десити било шта. Бандити на путу и даље режу тенде, извлаче терет и скидају точкове. То је зато што се возачи у незнању заустављају на ивицама пута или на сумњивим паркиралиштима, која нико не чува“, прича Светлана. 

    На свим путовањима у кабини њеног камиона ради тахограф — уређај који контролише режим рада и одмора. На пример, након пута од четири и по сата, тахограф ће подсетити возача на неопходан одмор од четрдесет пет минута. 

    „Добро је када је прати режим рада и одмора. Чак и ако остаје пола сата вожње и возач осећа да му се спава, боље је зауставити се и одспавати“, појашњава она. 

    Према Светланиним речима, у Пољској њена појава у камиону све одушевљава и Пољаци је увек љубазно дочекују.
    © Фото : Swietłana Masterskich
    Према Светланиним речима, у Пољској њена појава у камиону све одушевљава и Пољаци је увек љубазно дочекују.

    Камионџије нису осигуране од могућих кварова на путу, али Светлана је сигурна да се из било које ситуације може пронаћи излаз. 

    „Знаш како се отвара хауба, можеш позвати механичара, описати ситуацију и питати шта да радиш. Чак и ако се пробије гума, остали точкови се и даље окрећу. Ако су пробијене, то је углавном увек на приколици, ретко се дешава на тегљачу. И наравно, до најближег мајстора за гуме можете нормално доћи на осталим точковима. Али ако дође до проблема са гумама на тегљачу, тада тражите помоћ преко радио-станице, и увек ће се неко зауставити и помоћи вам. “

    „Кажем да ћу све сама јер је ипак то мој посао”

    Камионџије није само задужен за испоруку терета, него и за контролу утовара и истовара по свим правилима. За крхку Светлану нико не прави изузетке. Као и други возачи, она сама открива бочни зид камиона, преуређује његову конструкцију на приколици, баца шатор увис или га подиже тако да има слободно место за терет. 

    „Када поставе терет, морам да га учврстим каишевима да не би падао у кривинама. Али све ово је задовољство. Понекад ми нуде помоћ. Али кажем да могу сама јер ипак је то мој посао. Наравно постоје нијансе када шатор треба бацити увис и ја некада мода немам снаге јер постоје тенде које су јако тешке. Тада видим камионџије и питам их за помоћ и они ми без проблема помажу и нико не говори „то је твој посао“.
    Пољаци су у шоку 

    Светлана никада није одбијала путовања у Пољску, и са осмехом се сећа како је путовала до „суседа“ у Грајево и први пут није спавала читаву ноћ пре пута. 

    „Возачи су ме плашили да је пут лош. Рекли су да је толико узак да камиони тешко могу да се моимоиђу. Почела сам да замишљам да је тамо калдрма и уске ивице пута. Осим тога, био је мраз и најавили су снег. Али када сам кренула, уопште нисам приметила пут, иако је он заиста био узак и било је неопходно кочити јер је пут био цик-цак, али ништа страшно нисам видела. И назад сам добро путовала. Иако је снег падао у великим пахуљама и пут се понекад није видео“, прича Светлана. 

    Према Светланиним речима, у Пољској њена појава у камиону све одушевљава и Пољаци је увек љубазно дочекују.

    „Када возим тешки камион, тамо су сви у шоку. Али третирају ме врло лепо. Колико путујем у Пољску, нисам имала другачију ситуацију. Чак и када сам аутомобилом путовала“, објашњава она. Светланина појава на путу не пролази незапажено: на семафорима је стално фотографишу. 

    Мој циљ је да зарадим за стан. Полажем наде само у себе. Да, можа не виђам родбину толико често колико бих хтела, али све зависи од приоритета које човек себи постави. Разумем да ако сада не дам све од себе, ништа се неће остварити.
    © Фото : Swietłana Masterskich
    Мој циљ је да зарадим за стан. Полажем наде само у себе. Да, можа не виђам родбину толико често колико бих хтела, али све зависи од приоритета које човек себи постави. Разумем да ако сада не дам све од себе, ништа се неће остварити.
    Не само Русија, него и Европа

    Светлана у будућности разматра могућност да ради за Европу. Али за сада је препрека енглески језик који још увек не зна довољно добро. 

    „Да будем искрена, желим више да путујем у Европу јер су тамо бољи услови. Говорим са становишта девојке, на пример, о тоалетима. Возила сам кроз Пољску и видела бензинске пумпе са кафићима и много паркиралишта на којима није страшно оставити камион“, каже Светлана. Али још увек није одлучила да вози до Москве и других руских градова због могућих гужви, укључујући и на границама (јер је Калињинград одвојен од „велике Русије“ границом са Литванијом и Белорусијом).

    „Да у Калињинградској области постоје трке на Камазу, вероватно бих била прва“

    Деца подржавају Светлану у свему, разумеју да породица треба да уштеди за сопствени смештај. „Мој циљ је да зарадим за стан. Полажем наде само у себе. Да, можа не виђам родбину толико често колико бих хтела, али све зависи од приоритета које човек себи постави. Разумем да ако сада не дам све од себе, ништа се неће остварити. А са друге стране не желим доживотно да изнајмљујем стан“, каже она. Иако на форумима камионџија пишу да у овој професији нећете много зарадити, она је убеђена да није тако.  

    „Чини ми се ко год жели, може да заради. У Калињинградској области зарађујем возећи камион онолико колико нигде не бих, шта год да радим“, објашњава Светлана. Кад је дошла у Калињинград 2000. године радила је и као дадиља, продавац, конобарица, рачуновођа, агент за некретнине и чак и као помоћник посланика. 

    Игра одбојку, кошарку, и бавила се стрељаштвом из пиштоља. „Да у Калињинградској области постоје трке на Камазу, вероватно бих била прва“, додаје она.

     

    Тагови:
    Пољска, Рускиња, жена, камионџија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога