Слушајте Sputnik
    Живот
    Преузмите краћи линк
    11192
    Пратите нас

    Голобради, тек замомчени, још са распоредом часова и предавања у глави, српски ђаци, оно најбитније и најважније што смо имали те 1914. године, громко и пркосно су певали и марширали право у смрт, преносећи тако причу о 1.300 каплара право у бесмртност, причу о борби за слободу Србије.

    Будући да је војна готовост Аустоугарске у „Великом рату“ била бројчано већа од Српске, било је јасно да ће нашој земљи бити потребан сваки војно способан мушкарац у одбрани отаџбине.

    Међутим, како се мислило и на будућност ратовања, највећи део њих склоњен је у Скопље, где су похађали Војну школу за старешине. Сви они који су старосно доспели за служење војног рока или су пролонгирали служење због школовања, послати су у Војну школу где је обуком руководио потпуковник Душан Глишић из Чачка, ветеран балканских ратова. Махом између 21 и 24 године, ти младићи су били највредније благо Србије, интелектуални крем, памет, снага и последњи бастион свега вредног што је Србија тада имала.

    Како ће се касније испоставити, и лавља храброст која није марила за свој живот у борби за очување сваког педља земље Србије. Како је непријатељ био бројчано надмоћнији, а одбрана Србије зависила од сваког пара руку које су могле да држе пушку и да пуне топовске цеви, раније него што је планирано, добили су позив да се прикључе снагама српске војске.

    Након победе у Церској бици, где је Србија однела победу над бројчано и наоружано јачом Аустроугарском, наша војска је почела да трпи последице. Након што су одбили напад, војска је почела да се повлачи, остајала је без муниције, хране и одеће, те је морал код војника био на веома ниским гранама.

    Бесмртни одред 1.300 каплара

    А онда је, пред нову, за Србију, веома важну битку, ону Колубарску, дошла потребна ињекција морала у виду 1.300 каплара.

    Био је 15. новембар 1914. године када је отаџбина тешког, најтврђег срца, морала да позове своје соколове да је бране. А, они, као да су једва дочекали тај позив, сви до једног, под вођством потпуковника Душана Глишића. Деца сељака, политичара, писаца, глумаца, рабаџија, стајала су раме уз раме са само једним циљем у глави - одбранити Србију по цену живота.

    „Наше униформе су биле старе турске блузе и чакшире, испробијане куршумима са траговима опорне крви, које смо сами крпили. Цокуле нисмо имали, већ смо били у сопственим ципелама, какве је ко имао, једино смо имали нове војничке шињеле и шајкаче“, сведочио је Миладин Пећинар, један од 1.300 каплара, касније академик, угледни професор и велики градитељ хидроцентрала и водовода.

    Већ следећег дана, 16. новембра 1914. године, потпуковник Глишић, командант батаљона, послао је српске цветове у пуној ратној опреми Врховној команди земље. На станици у Скопљу, народ је великом броју посматрао капларе како храбро и са песмом корачају.

    Са њихових усана, из грла, у етар су летеле патриотске песме којима су међусобно соколили "Ој Србијо, мила мати, увек ћу те тако звати, Хеј, трубачу, с бујне Дрине, Дед, затруби збор, Нек, одјекне Шар-планина, Ловћен, Дурмитор, Хај'те, браћо, хај'те, Срби устајте, Хај те, браћо, хај те, своје не дајте, Где је наша Војводина? Жива нам је сахрањена Ал' осташе деца њена, Што би дике оде у војнике. Што би шкарта оста да се карта.", пише портал РТС-а, по сећању једног од преживелих каплара, Тадије Пејовића.

    Сузе, песма и цвеће

    Како је записао у својим мемоарима, Пејовић, који се касније налазио и на челу „Удружења 1300 каплара“, грађани Скопља су им под ноге бацали букете цвећа.

    На фронту су их, пак, прекаљени војници дочекали са неверицом, помало равнодушно, са реченицом „Што су вас послали да узалуд изгинете“. Међутим, убрзо су променили мишљење, а ђачки батаљон је показао шта може.

    Колико је ова битка била важна за српски народ и колико су ти младићи волели своју отаџбину, најбоље говоре речи сина једног српског сељака, а коју је пронашао у списима из Великог рата новинар „Блица“ Дарко Николић током истраживања за књигу „Гвоздени пук“.

    Наиме, двојица синова генерала Павла Бошковића, управитеља Војне академије, нашла су се у савезничкој болници. Један француски лекар био је у шоку, питајући „Зар генералски синови у првој борбеној линији!? Зар и они тако ратују и тако гину!?“. Одговорио му је један српски сељак, Шумадинац: „Видиш, гос'н докторе... Сви ми имамо различите очеве, али само једну мајку - отаџбину. Е, за ту мајку Србију гинемо ти сви ми без разлике“.

    Међу 1.300 каплара била су и деца Љубе Давидовића, Андре Николића, Јаше Продановића, Петра Перуничића, Бранислава Нушића.

    Кад наређује Србија, наредба важи за све“, остала је порука Андре Николића, министра и председника Народне скупштине, који је у рат послао оба сина, Душана и Радивоја, студенте права. Ниједан се није вратио. Син, јединац Љубе Давидовића, Миодраг, страдао је у пробоју Солунског фронта. Међу онима који се није вратио са фронта, био је и Бан Нушић, чије је писмо оцу можда и најбољи пример онога што се одвијало у главама тек замомчених каплара, пишу Новости.

    „Драги Аго, не жали за мене. Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих наших идеала које смо сви ми сложно проповедали... Не кажем да ми није жао што сам погинуо. Осећао сам, штавише, да бих могао будућој Србији корисно да послужим. Али... Таква је судбина! Твој син Бан“, написао је Нушићев син.

    „Ни корак назад“

    Према сећању Тадије Пејовића, у Горњем Милановцу дочекао их је регент Александар Карађорђевић. У свом говору рекао им је „Ни корака назад!“ Ту лозинку су користили током читавог рата. Својом појавом су подизали морал уморној војсци и свест о опасној ситуацији у којој се Србија нашла. Већ првог дана, многи од њих, сада већ са чином поднаредника, погинули су у борбама.

    Само у Колубарској бици пало је њих 400. У одбрани од Макензенових трупа 1915. постали су наредници, а у повлачењу преко Албаније и пробоју Солунског фронта већином потпоручници. До краја рата, погинуло их је две трећине, пише РТС.

    О решености да по цену свог живота, бране отаџбину до смрти, о капларима је писао и француски генерал и војни историчар, Шарл Револ, који је пратио нашу војску од Скопља до Београда, чије је речи пренео портал „Новости“ у ауторском тексту Милене Марковић о храбрости овог, како га још зову, ђачког батаљона.

    „У борби за слободу, Србија је жртвовала најдрагоценије. Своју младост. Последње што је имала. Залихе своје интелигенције ставила на жртвеник отаџбине. Ђаке и студенте. Али, ти млади људи који су из школских клупа, после само два месеца обуке, кренули у борбу, нису се сматрали жртвама. Пратио сам их од Београда до Скопља. Певали су. Тешили мајке и сестре, ови голобради Срби који ни прву љубав још нису упознали, да ће се са очевима вратити у слободну земљу. Јесу ли били свесни да се многи неће вратити? Не знам... Можда нису... Али је извесно, они су подигли морал уморним ратницима и превагнули у одсудној Колубарској битки у корист свог народа. Ова српска младост, која је дала пример и учинила подвиг, и мом животу дала је смисао. Да их памтим, о њима причам и пишем, јер су лекција како се љуби отаџбина и слобода. То је лекција и о смелости Врховне команде српске војске да толико ризикује и оклеветаног српског народа, да пред њим скидамо капу и учинимо гест поштовања и признања“, није штедео речи о храбрости српског народа и онога највреднијег што је имао, француски генерал.

    Победа која се и данас изучава на војним академијама

    Колубарска битка је трајала месец дана, од 16. новембра до 15 децембра. Посматрајући војну готовост, бројност и опремљеност војника, очи савезника, али и земаља које су биле неодлучне у одлуци на коју страну да стану, биле су упрте у малену Србију, очекујући само кад ће да поклекне пред налетима Аустоугарске.

    Међутим, оно што је уследило, трасирало је нашу војску, са све 1.300 каплара у вечности. Након дуге рововске битке, Србија је противофанзивом изашла као победник, захваљујући Првој армији којом је управљао генерал Живојин Мишић, који је на том месту заменио рањеног генерала, Петра Бојовића. Своје јунаштво у пресудној бици, исказали су и војници Обреновачког одреда под командом пуковника Милисава Лешјанина, касније пуковника Душана Туфегџића. Друга армија, Коњичка дивизија пуковника Бранка Јовановића, Шумадијска дивизија првог позива пуковника Божидара Терзића, Тимочка дивизија првог позива пуковника Војислава Живановића и Моравска дивизија првог позива генерала Илије Гојковића. Друга армија се налазила под командом војводе Степе Степановића. Трећа армија је била под командом генерала Павла Јуришића Штурма. Ужичка војска, Шумадијска дивизија другог позива била је под командом генерала Вукомана Арачића.

    Одбрана Београда, три пука другог и трећег позива и два ескадрона коњице, налазиле су се под командом генерала Михаила Живковића.

    Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен пример да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко време реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз, а, тактика прегруписања коју је спровео Живојин Мишић, и данас се изучава у свим војним школама широм света.

    Златним словима у српској историји, равноправно поред јунака који су извојевали победу у Колубарској бици, стоје и имена 1.300 каплара, како преживели, тако и они пали за слободу. Они који су успели да се опораве и дочекају крај рата, постали су интелектуални крем који је задужио наш народ још једном, овај пут, интелектом. Многи од њих су постали угледни уметници, професори на универзитетима и чланови Српске академије наука и уметности.

    Са друге стране, они који су нажалост страдали заустављени су у учењу и стварању, те Србија никада није убрала плод њиховог интелекта, јер су положили свој живот и снове за један битнији циљ - слободу.

    Прочитајте још:

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога