Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на
Земља - Sputnik Србија
Свет
Најновије вести из света

Прва обојена револуЦИА: Шта се стварно догодило на Тјенанмену 1989? /видео/

© AP Photo / Jeff WidenerПротести на Тјенамену 1989.
Протести на Тјенамену 1989. - Sputnik Србија, 1920, 12.06.2021
Пратите нас
У знак тобожњег саосећања са жртвама, амбасада Уједињеног Краљевства у Кини 4. јуна је објавила фотографију свеће упаљене у мраку. Ентони Блинкен, државни секретар САД, истог дана је 32. годишњицу крвавих догађаја на Тргу Тјенанмен у Пекингу искористио да „ода почаст убијенима“ и искаже солидарност с кинеским народом против репресије његове владе.
Али Кинези су одавно прозрели такве америчке трикове, поручује у уредничком коментару „Глобал тајмс“ из Пекинга.

Oбрачун и оптужбе

Званично одобрени наратив на Западу каже да су, растурајући продемократске демонстрације, 3. и 4. јуна 1989. кинеске власти убиле можда и „више од 10 хиљада људи. Тај дан сматра се једним од најкрвавијих политичких обрачуна у модерној историји“, опомиње „Вашингтон пост“, док ће државни секретар Блинкен с моралне висине коју је окупирао напоменути да је Тјенанмен постао „симбол бруталних акција кинеске владе којима су ућуткане десетине хиљада особа које су само покушале да утичу на своју владу... Ти људи имали су племенит и једноставан захтев: признајте и поштујте наша људска права. Уместо да овај захтев дочекају достојанствено и с отвореном дебатом, кинеске власти узвратиле су насиљем“.
Како је било тада, тако је и данас, оптужују, на трагу ових Блинкенових оптужби, и други западни медији главног тока. Карактеристичан је лондонски „Гардијан“ који, згрожен јер се „брише сећање на историјску кривицу Комунистичке партије Кине за Тјенанмен“, председника Си Ђинпинга окривљује за „владавину страхом, политичким лукавством и бруталном силом“.

Извештај америчких дипломата

У једноме је, ипак, „Гардијан“ несумњиво у праву. Наиме, сећање је збиља веома варљива делатност. Па отуда и потреба за провером тих бомбастичних тврдњи о преко 10 хиљада убијених љубитеља мира и демократских вредности Запада. И ето изненађења чим се закопа по архиви.
„Њујорк тајмс“ је, из пера свог тадашњег дописника из Пекинга, прослављеног Николаса Кристофа, непуне три недеље после обрачуна на Тјенанмену објавио детаљну рачуницу: бројке из 8 болница у релативној близини попришта сукоба показале су да је било 184 убијених. Слободном проценом да су неки од убијених касније подлегли повредама, те да их је било и у неким другим, удаљенијим болницама, Кристоф је на крају дошао до максималног броја од око 360 жртава међу демонстрантима — толико су, отприлике, пријавиле и кинеске власти — односно, можда, 400 до 500 укупно ако нека тела нису била однета у болнице и мртвачнице. Ово уз барем 10 до 15 убијених припадника војске и полиције.
С тим у вези, вреди подсетити и на писање „Вашингтон поста“ од 12. јуна 1989. о емитованим „снимцима демонстраната који бацају камење на трупе и премлаћују их палицама и бацају запаљиве бомбе на камионе, аутобусе, па чак и оклопна возила. У неким случајевима, војници су још увек били унутра. У једној авенији у западном Пекингу демонстранти су спалили читав војни конвој од преко 100 камиона и оклопних возила... На другим снимцима виде се лешеви војника и демонстранти који одузимају аутоматско оружје од војника који не пружају отпор“.
А међу депешама америчких дипломата које је обелоданио „Викиликс“, налази се и једна поверљива депеша из Пекинга из тог времена, у којој други секретар чилеaнске амбасаде Карлос Гаљо детаљно описује како се са супругом слободно кретао Тјенанменом у тренуцима наводног масакра и „иако се чула спорадична пуцњава“, каже, „није било никаквог покоља... Нико није пуцао у масу“.

Тјенанменски папири

Све у свему, како примећује „Глобал тајмс“, „кинеско друштво у то време није имало искуства и неки интелектуалци почели су слепо да прате западне вредности, с једном групом која је чак заговарала потпуну вестернизацију као коначни циљ реформи... Ако је инцидент од пре 32 године имао икакав позитивни ефекат, он се састоји у томе што је вакцинисао кинески народ политичким цепивом које нам је обезбедило имунитет од озбиљне обмане. Кина је прошла кроз ’обојену револуцију‘, али је она није оборила. На критичном раскршћу, вођство Комунистичке партије Кине сачувало је судбину нације“.
Шта се заправо догодило на Тјенанмену пре 32 године? Зашто Запад данас инсистира на том питању иако одавно зна одговор? И како би изгледао садашњи светски поредак да су ’89. у Кини преовладали прозападни демонстранти?
Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили Милорад Денда, некадашњи дописник наших медија који је извештавао с Тјенанмена 1989. године, и новинар и социолог Слободан Рељић.
„Извештаји ’Вашингтон поста‘ и ’Њујорк тајмса‘ из тог времена поклапају се с оним што сам и ја тамо видео“, присећа се Милорад Денда. „Насупрот ономе што се данас тврди у западним центрима пропаганде, на тргу није било никаквог масакра; студенти су, после преговора са снагама безбедности, мирно напустили трг. Али су зато војни конвоји били нападани приликом уласка у Пекинг и војска је у тим ситуацијама реаговала... У то време било је приметно организовање хулиганских група које су правиле метеж — наилазио сам на камионе пуне металних шипки и каменица — да би касније пристигли и подаци да су те групе биле организоване споља како би изазвале што озбиљније сукобе.“
„Такозвани ’Тјенанменски папири‘, записници са састанака кинеског руководства из тог времена који су објављени неколико година потом, показују да су Денг Сјаопинг и његови сарадници били потпуно свесни да је насилне протесте подстакла америчка ЦИА“, указује Слободан Рељић. „А касније су на сцену ступили западни медији који су, многоструко увећавајући број жртава, бесомучним и много пута поновљеним лажима утврдили слику о догађајима на Тјенанмену каква данас постоји. Сличне пропагандне операције понављане су потом у више наврата, па и у нашем случају.“

Спречена пљачка

Тумачећи разлоге због којих је дошло до демонстрација и сукоба у пролеће 1989, Милорад Денда напомиње да је „Кина до тада већ 10 година спроводила реформе и почела је веома јасно да означава правце свог економског развоја уз истовремене најаве попуштања на политичком плану... И баш у том тренутку догодило се нешто што је те реформе требало да омете и да Кину врати уназад. Из свега тога се и извлачи закључак да је ово била прва обојена револуција на свету на коју су одговорили жестоко. И сматрају да су апсолутно били у праву“.
На сличан начин ће и лист „Глобал тајмс“: „Да је Комунистичка партија направила грешку и начинила компромис, можда би и Кина имала грађанске ратове, попут Чеченског рата у Русији, или би је можда Запад напао, као што је НАТО напао бившу Југославију, или би кинеска државна предузећа и ресурси били приватизовани, а западни капиталисти би опљачкали просперитет нашег народа као што је то Запад учинио земљама Источне и Централне Европе после Хладног рата.“
„Бивше социјалистичке државе тада су изабрале добровољно ропство. Насупрот томе, успон Кине био је неизбежан, без обзира на покушаје да се тај процес спречи или успори као што је то учињено с Тјенанменом. А сада нам једино преостаје да видимо како ће на Кину, која никад у својој историји није ишла по свету и поробљавала друге, утицати сва њена искуства са агресивношћу Запада“, закључује Слободан Рељић.
Прочитајте и:
Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала