Бранка ће памтити Бугари, а међу Белорусима је постао легенда: „Минск је метропола!“

У Белорусију је отишао без помпе, постојала је чак и сумња у такву одлуку, али данас српски кошаркаш Бранко Мирковић може да каже да му је то једна од најбољих одлука у животу. Недавно је ушао у кошаркашку кућу славних ВТБ лиге, а за Спутњик открива свој пут до бесмртности у једној од три најјаче кошаркашке лиге у Европи.

ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА СВЕ ЧИТАОЦЕ

Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите на каналу Спутњик Србија на Телеграму, а све видео садржаје на платформи „Одиси“ (odysee.com).

„Ако можете да верујете, прву понуду Цмокија из Минска сам одбио. Нисам желео, али они су били упорни и након разговора са тренером сам пристао“, рекао је Мирковић на почетку разговора за Спутњик.

Бранко Мирковић је пензионисани српски кошаркаш и већину каријере провео играјући ван Србије – у Северној Македонији, Бугарској, Босни, Румунији, Литванији, Естонији и Белорусији.

„Ово је прави начин да се заврши каријера. Признање које показује да сам оставио траг и да сам нешто ваљано урадио“, додао је бивши српски плејмејкер.

Мирковић је дефиниција напорног рада, „копања“ и рукама и ногама, и зато је, уосталом, најбољи кошарку играо у тренутку када су његовим вршњацима каријере ишле наглим падом.

Уместо да тако буде и код њега, бивши плејмејкер како је „старио“, тако је био бољи, што потврђује и учешће на Ол-стар утакмици ВТБ лиге у 37. години.

„Можда сам са једне стране очекивао (да будем позван у Кућу славних), али са друге ми је мало и нереално, пошто не сматрам себе да сам не знам какав играч... Добро, јесам играо дуго, седам година, али ту су поред мене били врхунски кошаркаши“, скроман је Мирковић.

Бане, како га пријатељи зову, играо је сјајно у позним годинама у Цмокију (Белорусија) и Калеву (Естонија), а да ће бити тако није ни сањао када је улазио у професионалне воде.

„Био сам у Дрво Маркету, а онда сам одлучио да одем у Слогу из Краљева која ме је послала на позајмицу у Смедеревску Паланку. Годину дана сам играо у Гоши и ту ми је, на пример, саиграч био Милко Бјелица. После те сезоне сам отишао у Смедерево код Зоке Тодоровића. Било ми је јако добро, мало сам се научио професионалној кошарци, а затим је уследио пут у Македонију“, прича Мирковић о почецима.

Бранко је сезону 2005/06. и 2006/07. провео у Смедереву, а затим је наредне две године провео у Македонији, у тиму Пелистера.

Полако је градио своје име на кошаркашкој мапи, а одлазак у Бугарску испоставиће се као најбољи могући потез. У два наврата наступао је за Рилску, а у сезони 2009/10. био је члан Лукоила који је имао велике амбиције.

У тиму је, између осталог, био и Перо Антић који је касније направио и НБА каријеру.

„Била је то сјајна екипа, играли су Перо Антић, Славко Стефановић, Марко Цветковић, Вили Дин, Тодор Стојков... На крају смо узели титулу. Пера је сјајан и на терену и ван њега. Играо сам плејмејкера, а имао сам такве саиграче, где свако од њих хоће лопту... Није ми било нимало лако, али је било занимљиво“, уз осмех је рекао Мирковић.

Мирковић је био свестан својих квалитета, знао је да у репрезентацији Србије има квалитетнијих од њега на позицији плејмејкера, те је 2013. прихватио позив Бугарске.

„У Македонији сам био две године, а у Бугарској остао пет, добио држављанство, играо за репрезентацију квалификације 2013. године, и мислим да ми је то један од важнијих момената у каријери, тај наступ. После тога сам добио и нешто боље понуде, као што је била од Цмокија“, каже Бане и наставља:

„Није било недоумица, прихватио сам (држављанство). Одувек ми је била жеља да играм за репрезентацију Србије, али то ми се није остварило. Шта да се ради, било је на мојој позицији много бољих кошаркаша... Имао сам жељу да пробам и чим је позив уследио, оберучке сам га прихватио. Нисам се двоумио“.

Мирковић се кратко опробао у АБА лиги, у сезони 2010/11. носио је дрес Игокее, али ствари се нису најбоље одвијале и одлучио је да се врати у Бугарску – у Рилски Спортист.

Ту је заиграо најбољу кошарку у дотадашњем делу каријере, био је прави лидер и зато је уследио позив најбољег белоруског тима.

„Чим сам стигао био сам пријатно изненађен. Минск је метропола. Последњи пут сам био тамо у сезони 2019/20, Минск је прелеп и свима препоручујем да га обиђу. Има шта да се види и заиста је леп град“, открива нам Мирковић.

Српски кошаркаш Бранко Мирковић у дресу Цмокија из Минска

© Фото : ФИБА

„Доста су слични нама. Имао сам срећу да имам супер саиграче, као и једног Ласкевича (најбољи страни стрелац АБА лиге) који ме је супер прихватио. Брзо су ме прихватили и уживао сам током све четири године, плус тамо има и наших људи и заиста је било дивно“, додао је.

Мирковић је са Цмокијем освојио две титуле шампиона Белорусије и, након сезоне у Румунији, одлучио је да се врати у ВТБ, овога пута у Калев из Естоније.

Имао је пуних 35 година и у Калеву се задржао пуне три сезоне. Остварио је неке историјске резултате са естонским шампионом, као што је пласман у четвртфинале ВТБ лиге, и показао је сјајну спремност и одговорност према дресу.

„Целу каријеру сам ишао тежим путем. Када сам и завршавао сезону, правио сам паузе од седам дана и одмах се враћао тренингу. Увек сам бринуо о телу, одржавао га да буде у оптималном тонусу. То се на крају исплатило, зато сам и играо до 39. јер сам бринуо“, каже Бане Мирковић за Спутњик.

Кратко се осврнуо и на епизоду у Талину.

„Био сам две и по године, сјајно су ме прихватили. Талин је мали град, стижеш свуда за десет минута, све је организовано, све је било подређено кошаркашима. Ту је и био тренер који ме је довео у Цмоки, Литванац Доналдас Каирис, и он је знао да ме искористи на прави начин. Сјајан период је то био за мене, у Калеву сам продужио каријеру, отишао на Ол-стар, учествовао у такмичењу у тројкама, затим и био на (Ол-стар) утакмици“.

Данас је ВТБ лига сачињена од претежно руских клубова, док су ту Цмоки Минск (Белорусија), Астана (Казахстан), Калев (Естонија) и Зјелона Гора (Пољска).

Некада је то мало другачије изгледало.

„Добро је организована, све су добре екипе. Када сам почињао 2013. године, лига је била подељена у две групе, били су Литванци, Украјинци... Они су после изашли, била је и Рига (Летонија)... Сада се више свела на руске клубове, и три-четири екипе ван Русије. Све екипе су квалитетна, лига је праћена, добра, ко год може да проба нека иде да игра.“

Последњу сезону у каријери, сезону 2020/21, Мирковић је провео у Литванији и у 39. години одлучио је да окачи патике о клин.

С обзиром колико је био посвећен кошарци, Бранко је очекивано одлучио да остане у спорту и након завршетка професионалне каријере.

„Оно што најбоље знам је везано за кошарку. Полако сам почео да градим каријеру агента, заступам неке кошаркаше, видим себе на том плану и желим себе да усавршавам“, закључио је Мирковић.

Мирковић нажалост није оставио велики траг у српској клупској кошарци, ишао је неким својим путем, и на крају му се све исплатило пошто не може много играча да се похвали да су у било којој Кућни славних, а камоли у једној од три најјаче кошаркашке лиге у Европи.

Кроз каријеру је бележио око 12 поена и пет асистенција, и спортска редакција Спутњика захваљује му се на издвојеном времену.

► Када због љубави према кошарци уместо у кревету завршите – у Нишу

► Како се „Жућкова левица“ вратила кући

► Из Русије, преко Америке, до Србије – Самсон открио своју нетипичну причу за Спутњик