Небојша Дугалић: Није пријатно ни у Титовој ни у Ранковићевој кожи, свака има своје ожиљке

Није ми било пријатно ни у Титовој, а ни у Ранковићевој кожи. Свака има своје ожиљке и увек је подложна новим ранама. Нешто је смртоносније, нешто више боли, нешто мање, али свака кожа боли, унапред је тако. Као глумцу било ми је интересантно то што сам исти догађај могао да играм из две супростављене визуре, каже за Спутњик Небојша Дугалић.

После великог успеха документарно-игране серије „Јованка Броз и тајне службе“ у којој је играо Јосипа Броза Тита, сада се признати глумац нашао у улози Александра Ранковића у новој серији „Друг Марко“ по сценарију Светка Ковача и у режији Недељка Ковачића.

Серија кроз 10 епизода приказује улогу Александра Ранковића у догађајима пре, током и после Другог светског рата – од доласка у Београд да учи абаџијски занат, преко ангажмана у синдикалном радничком покрету, илегалног партијског рада, ратних година када је постао Титова десна рука, послератног успона до оптужби за прислушкивање државног врха.

Небојша Дугалић као Александар Ранковић

© Фото : Слободан Пикула

Да ли вам је улога Тита у серији „Јованка Броз и тајне службе“ помогла да сада дочарате лик Ранковића?

- То је све једна иста прича. Њих двојица су заправо симптоми једног духа времена и показатељи како и оно што, споља гледано, изгледа као највећа моћ, изнутра је подељено, поцепано и кад-тад покаже своје напрслине. Можемо видети како долази до сукобљавања двојице до тада најближих људи на највишим местима, повезаних како заједничком револуционарном прошлошћу, тако и идеологијом, који су све време били на истом задатку, тежили истом циљу. Тако функционишу ствари кроз историју, некада савезнички, некада непријатељски, зависно како ситуација наложи. Било је занимљиво осликати развој тог односа.

Имали сте 13 година када је Ранковић преминуо, 10 када је умро Тито. Колико их се сећате из периода свог детињства?

- Афера око Ранковића догађала се пре мог рођења, али одјеке тог догађаја памтим из свог детињства, поготово у време поновног реактивирања косовске кризе након Титове смрти. Тада је Ранковић поново оживео као тема и доста се говорило о њему. Једно је перспектива обичног човека који је случајни учесник у историјским збивањима, а сасвим друго како је све то изгледало из перспективе људи на позицијама и њихових политичких ситуација, глобалне позиционираности у тим односима снага. Тада се почело радити на ономе што је постала наша реалност почетком деведестих. Било је то јасно као дан. Могли смо да пратимо генезу свих дешавања која и данас, нажалост, још трају, ако не тако интензивно, онда бар као жариште.

Драган Вујић Вујке као Тито и Небојша Дугалић као Ранковић у серији "Друг Марко"

© Фото : Слободан Пикула

Које су последице разлаза Тита и Ранковића?

- Већ тада су се позиционирала руководства Словеније, Хрватске, па се десио Маспок у Хрватској. Устав из 1974. године је већ разлабавио шавове заједнице зване Југославија. Уследила је криза на Косову 1981. и десетак година након тога Словенија и рат у Босни, све до бомбардовања. То је све био пројекат који је трајао поприлично дуго. Занимљиво је када се са неким пређеним искуством, човек загледа у прошлост и покуша да одгонетне генезу неких дешавања. Види се колико је то сложена мрежа разних утицаја и интерне подељености. Сви су они били експоненти неких других интереса и сила и играли игре које су морали у датом тренутку. Све је почело да се распада и требало је на време се позиционирати у том будућем распаду. То су занимљиви историјски увиди, али они имају смисла само у оној мери у којој покушамо да их учинимо применљивим на сопствену стварност. Не можемо много да утичемо на свестке токове, али ипак можда можемо боље да се припремимо за нека предстојећа дешавања и колико-толико преживимо.

Шта сте ново сазнали о Титу и Ранковићу снимајући ове серије које су једним делом документарне?

- То су озбиљно припремани пројекти, јер нам је консултант и један од аутора сценарија био Светко Ковач, који је последње четири године Титовог живота био у његовом обезбеђењу, а након његове смрти био задужен за безбедност Јованке Броз. Он је озбиљно истраживао документа везана за Брионски пленум и Ранковића. То су десетине хиљада пређених страница. Готово је знао ког дана у ком минуту ко је био и где. Био нам је од велике помоћи као сведок и неко ко је имао прилику да разговара са генералима, учесницима у власти, безбедносним службама. Наравно, постоје ствари које су тајна, али битно је да се разуме логика догађаја из тог доба – тог обарања руку, позиционирања, ко је какве стратегије играо...

Ранковић и Добрица Ћосић у серији "Друг Марко"

© Фото : Слободан Пикула

„Тајне службе Србије”, па „Јованка Броз и тајне службе”, сада „Друг Марко”, шта нам може донети откривање непознатих или мање познатих детаља из наше ближе прошлости?

- То зависи од нас. Можемо то гледати као интересантни политички трилер, историјски заснован. С друге стране, сваки такав драгоцени увид, поготово од сведока са лица места и оних који имају дар сажимања историјских факата и који могу да дају извесну врсту тумачења процеса, може да буде важно освешћење у процени стратегије евентуално будућих поступања како на државном нивоу, тако и од стране самог народа. Незнање је наше највеће зло, јер постајемо лак плен разних манипулативности и утицаја. Сведоци смо релативизације свих могућих вредности што је заправо нека врста анестезирања тела народа да би се њиме лакше управљало. Када имате масу којом је лако манипулисати и управљати, онда је све могуће. Увиди у догађаје из прошлости можда нам дају шансу да будемо расудљивији у тој склоности ка брзом острашћивању. Данас је толико буке, а заправо свака бука је производ неких агендашких идеологија. Прави се страшна бука не би ли се народ острастио и употребио за разне закулисне интересе и тиме практично држао у незнању и потчињености, јер тако најбоље служи. Потенцијал острашћивања је велики јер су људи незадовољни. У таквој ситуацији лако је инсталирати запаљиве реторике, дискурсе и идеологије. Надам се да нам прича о Ранковићу може донети неку озбиљнију замишљеност над оним што јесте историјски увид, да схватимо да су ствари много сложеније него што их ми видимо па да не потпадамо лако под утуцај онога што чујемо, него да научимо да градимо критичку свест.

Александар Ранковић у тумачењу Небојше Дугалића

© Фото : Слободан Пикула

Колико одговорности носи тумачење личности из скорије историје?

- Одговорно је тумачити историјски лик поготово пред људима који то време памте. Постоји мало снимака Ранковића, нарочито где се чује како говори. Најдужи је његово обраћање у скупштини за говорницом. Зато нам је била драгоцена помоћ Ранковићевог сина Слободана који нам је говорио о њему као обичном човеку који је живео породични живот. Доста ситуација смо испричали из визуре његовог односа са женом, синовима, кроз разговоре са његовим пријатељима, људима који су послати као шпијуни, са онима који су га пратили, прислушкивали. То је слика једне политичке судбине која је уобичајена у готово свим политичким системима. Свуда имамо примера доследних војника одређене идеологије, верних ономе што заговарају и онда имате тај судар са реалношћу. Историја има своје лукавости како да изневери сва наша очекивања. Онда видите слом, да ништа није утемељено онако како сте веровали. Гледамо крах живота. После целокупног живота, имате само слику искоришћености, злоупотребљености. Шта онда остаје од човека када се сруше све његове идеологије, снови, идоли, када остане потпуно заборављен, скрајнут и постане државни непријатељ, који стално страхује да ће бити убијен? Потпуна изолација. Тако је живео.

У чијој кожи сте се боље осећали, Титовој или Ранковићевој?

- Није било пријатно ни у једној кожи. Свака кожа има своје ожиљке и увек је подложна новим ранама. Нешто је смртоносније, нешто више боли, нешто мање, али свака кожа боли, унапред је тако. Овде је било интересантно што сам исти догађај могао да играм из две супростављене визуре.

Небојша Дугалић у улози Магбета

© Фото : Небојша Бабић

Награђујући вас недавно на Глумачким свечаностима у Пожаревцу жири је констатовао да ширина Ваше глуме „указује на злу судбину која у стопу прати све оне који говоре истину“. Слажете ли се са тим?

- То јесте један од аспеката приче у „Магбету“, међутим говорење истине је велика тема – шта значи рећи истину, када, коју истину, јер истина има много. Ви и ја можемо бити присутни у истом догађају, али ће наше истине нужно бити различите, јер гледамо из две различите тачке. Чак и да смо доспели до неког крајњег језгра онога што зовемо истина, увек је питање коме се то говори и када. Просто за неке истине није време и није тренутак или их не треба рећи јер, наглас казане свету који није спреман за њих, могу само проузроковати велико зло.

Награђени сте такође и „за снажно на сцени доказану животну околност да ништа што је створено није истинито, већ да је на овом свету све доведено у сумњу”. Да ли човек заиста живи непрестано сумњајући?

- Овај свет је у многоме устројен на манипулацији, калкулацији, на неистинитости, маскирању. То је законитост света од његовог постања - од када је човек почео да лови животиње, морао је да се бави скривањем и маскирањем да би дошао до ловине и нахранио се. Сав даљи развој био је развијање те примитивне стратегије опстанка. Временом је постајао друштвено и цивилизовано биће које има неки однос према другоме па су убиство и злочин законом забрањени. Међутим, у позадини те приче се догађају манипулације и све се доводи у питање да би се под маском цивилизацијског напретка и даље спроводио исти злочин, да би неко, ко себи да такво право, живео на рачун онога кога гута, вари, избацуује. Као Магбет, када је једном направљен тај корак, ако жели да опстане, нема могућност да одустане од злочина.

Небојша Дугалић као Магбет у истоименој представи у режији Јагоша Марковића у Народном позоришту

© Фото : Спутњику уступило Народно позориште/Небојша Бабић

Где је уметник у таквом свету?

- Уметник као и сваки други човек се може позиционирати сходно својој слободи и својој моралној одговорности. Уметност може бити оружје у служби идеологизације онакве каква је потребна онима који диктирају историјске токове. Дакле, уметност може духовно припремати свет за одређену врсту естетике, тема и проблема, што се данас итекако много ради. Када видите, на пример, који се филмови снимају, на којим се темама инсистира, то су све ствари које су пројектоване. С друге стране, уметник може развијати и одређену критичку свест и бити критички интерпретатор света. Међутим, уметници тешко живе и јако је тешко доследно опстати у својој критичности ако то нема ко да гледа, плати, конзумира.